Kada smo napokon ušli u stan posle četrodesetominutnog bauljanja po Zemunu u potrazi za bocom bilo kakvog vina, on je bio bled. Ukoliko išta naučite u vezi koja dugo traje jeste to da bez napora pročitate pogled partnera. U njegovom su sevale munje, a tom prilikom usta su mu postajala još tanja. Ipak, sve je to bila poruka za mene, prema svom drugu koji je uveliko cvrkutao o hladnoći, otkazanom dejtu i potrebi da što pre saspe u sebe ono što smo kupili, bio je i dalje onakav kakvim smo ga ostavili. Normalan.
Mene je optužnica čekala u kuhinji prilikom potrage za vadičepom. Ne, nije mu palo na pamet da ga pronađe dok smo mi tragali za bilo kakvom radnjom ili kioskom otvorenim u dva posle ponoći. O pripremi čaša da ne govorim. Na lenjost i bahatost svog dečka odavno sam navikao. Prihvatio sam ih, ljutio sam se jedino kada je on to nazivao „opuštenošću“ nasuprot stresnom perfekcionizmu i detaljisanju. Kao da su ekstremi jedino što postoji na svetu i kao da između ne postoji ništa, nikakva nijansa, sredina. Nisam razmišljao o tome. Razmišljao sam o generalizacijama. Lično, volim to kada nekakva banalna situacija poseduje epifanijski potencijal. Preterujem naravno, ali toliko o tome da smo mi gejevi, bolesni perfekcionisti koji bi rođenog oca prodali za lepo dizajnirane podmetače i visoke elegantne čaše. Ima nas raznih. Moj dečko je bio lomljiv u struku, nežan, barem što se spoljašnjosti tiče, kao Štrumfeta, sa pokretima dostojnim markize u budoaru francuskog plemstva onomad kada su se pisala pisma i vozilo kočijama. Ali što se tiče odnosa prema narečenim podmetačima, čašama, uključujući jastučiće, prekrivače, fotelje, prozore bio je najobičnija, naravno muška, baraba koja ždere čips u fotelji i gleda, doduše, tursku seriju bez imalo muke što mu se paučina spustila do čela i neprijatno ga draška dok preživljava to što tamo neka cica saznaje ko joj je stvarno otac.
Kada smo se napokon u potrazi za vadičepom našli u kuhinji, počeli smo kao najtipičniji hetero par da se domunđavamo dok je gost u dnevnoj sobi. Šaputanje nabijeno agresijom. Meni definitivno nepodnošljivije od najgore dernjave.
-Odakle ti ideja da se ponudiš da ideš s njim po vino?
-Zašto? On je naš gost. Hteo je da ide sam, a pojma nema o ovom delu grada.
-I gde ste bili sat vremena?
Šta da mu kažem? Da je na pumpi koja nam je služila kao market u ovakvim situacijama kada se pošten svet drmusa u svojim noćnim morama ili smeška u najslađim snovima, na vratima pisalo POPIS. I da smo zatim krenuli dalje kao što jesmo.Opet sam uopštavao. Bili su najbolji prijatelji. Godinama. U pederskom kontekstu, podžanr „tetke“ to je značilo pet kafa nedeljno, ispovesti bez kraja i konca, precizna i preopširna analiza čaršije, podvrste „gay“, a zatim čaršije podvrste „celebrity“. U prevodu mnogo novih šema, raskida, kres kombinacija, neverovatnih partnerskih izdaja i noževa zarivenih u leđa, mnogo JK, mnogo Gage, Beyonce dakako, nešto manje Rihanne i tek usput Katy Perry. Razmena nesebična – lutkice, krpice, nezaobilazni aksesoar. Bilo je i onih malo suštinskijih situacija među njima. Mislim na ono kada čovek čoveku stvarno zatreba, pa bio gay, straight, štagod. I nisu loše prošli. Našli su se jedan drugom. Kome dakle nije verovao? Meni ili prijatelju?
Svejedno, bura se brzo stišala. Na red je došlo vino. I nove, stare priče. One koje i ja mogu da čujem. Gost je cvrkutao, dobrano zagrejan pićem, kao dežurna sokačara u palanci na kraju sveta koja, pored sposobnosti da sve čuje i da sve zna ima još jednu – da pije kao kamiondžija. Eto prilike da se još jedna tipska slika ili predrasuda redefiniše. Sve je poznato ali su miksovi originalni.
I tada se, kada su mu obrazi već odavno postali purpurni, razvezao sa sasvim.
-U utorak mi je stan prazan, imam snimanja celo popodne (dotični je držao mikrofon po nekim crvenim tepisima na lokalnim dve fotelje i fikus televizijama) tako da možeš opet da zoveš M.
Ponovo munje u očima mog opuštenog saputnika. Izgleda da je baš bio opušten. Po mnogim pitanjima. Divio sam se njegovoj sposobnosti da bez obzira na balone belog vina koje je svakog vikenda bilo da smo „ostali kući, jebiga“ ili otišli u neku beogradsku gay komoru bez ventilacije ulivao u sebe, uvek zadrži kontrolu. Čak i dok povraća iza Monumenta, predoziran omiljenim aperitivima, u mraku „da ne vide zlobne tetke“. Opet me je gledao. Lice gosta je poprimilo originalan dizajn. To može samo majka priroda. Purpurna osnova se pretvorila u podjednako intenzivne tufne na pozadini koja je sada postajala mrtvački bleda. I polako su iščezavale sasvim, topile su se kao na snegu. Nekim razgovorima muškarci nikada ne bi trebalo da prisustvuju. Da, da..Muž nema šta da traži u sobi kada ženi dođe prijateljica iz redova najdražih torokuša. Dečko kada devojci svrati favorite koleginica. Peder kada njegovom dečkiću bane drug koga on sam i onako oslovljava u ženskom rodu. Devojka kada dečku svrati ortak. Slobodni ste da dopisujete varijacije.
Teorija i praksa. Najzad sam shvatio suštinu nepoverenja. Ne između nas dvojice, nego onako filozofski, u smislu kategorije. Ko ne veruje nikom ima dobre razloge za to, samo bi trebalo malo da se – opusti. Da pokuša da dokona da to što sam sebi ne veruje nema snagu univerzalnog principa. Ako ja varam sve i svakoga ko mi daje jebeno pravo da to učitavam u biografiju ostatka sveta? Od onog ko mi drži glavu dok povraćam do onoga što mi broji keš na šalteru u banci. I da još budem dovoljno perfidan da svoj truli stav nazivam posledicom bogatog životnog iskustva. U slučaju mog čkodeta, čitaj: dugogodišnjeg krstarenja beogradskim gay undergroundom sa povremenim skokovima u region. Kriza je, znate i sami. Ima vremena i za belosvetski explore. Lepo je to kad sopstveni trulež prekrstiš u mudrost. I budeš dosledan u prodavanju onoga što si smislio. Niko ti ništa ne može. Samo vino može da te zezne. Posebno kada ga pije TV voditelj/ka. Profesionalna deformacija, pijanstvo, glupost ili, avaj, iskrenija duša?
No comments:
Post a Comment