O pederima i listićima..

Da se ne lažemo, sve su nade potrošene, pa je i doživljaj predizborne kampanje u skladu s tim. Ili te je sramota od toga šta šetači po štalama, železarama i rudnicima govore pa panično pritiskaš mute na daljinskom ili, ako si baš dobro raspoložen, smišljaš fore na osnovu toga što si video i kačiš ih na twitter. Bilo kakav drugi, ozbiljniji, pristup bio bi čista ludost, nepatvorena glupost ili nedostatak iskustva. Gay ili straight sa tim nema nikakve veze. Pederi su ionako baš ti, u reklamama. Ali, kako je najsmisleniji pristup izborima 2012. konkurs za najbolji i najoriginalniji crtež na glasačkom listiću, kladim se da će najviše biti onih penisolikih budući da su nam političari kompletne pizde, ‘ajde da se poigramo! Kako zamišljate gay glasača u odnosu na to za koju partiju glasa?

DS: To je onaj tipični gradski dokoličar koji ne voli mnogo da „mozga“. Em je navikao da glasa za plavo žute, em mu oni garantuju Evropu u okviru koje ga najviše zanima strateški raspored gay klubova. Ne voli da se „smara“ politikom, ionako ima važnija posla u Supermarketu, Sohou, Pastisu. A i nove kolekcije stižu li stižu. Pored dokoličara koji ne zna ni ko mu je premijer, mada se to ne bi smelo smatrati velikim propustom u našim okolnostima, ali zna šta je tog jutra doručkovala Kim Kardašijan, mladi japiji, sveže diplomirani ekonomisti, pitomci perspektivnih smerova, menadžeri svih vrsta i podvrsta, čvrsto su opredeljeni za aktuelni politički mejnstrim čija je DS perjanica. U prevodu: O da, i Evropa i Kosovo, i civilizajcijske vrednosti i raščišćavanje sa prošlošću i antifašizam. Ali, samo paradno, oficijelno, suštinski se pristaje na trulež, kompromise i korupciju. Naravno, pod uslovom da se u okvirima brloga nađe sigurno mesto za sebe. Ako se u tome ne uspe, sledi instant osvešćivanje, nagla, neumoljiva potreba  za iskorakom i nepristajanjem, pa se, shodno tome, prelazi u LDP ili regresira u SNS.

SNS: To su oni gejevi koji ne razumeju „paradiranje“ i koji u paleolitskim oblinama i nežnom licu Jorgovanke Tabaković  nalaze nešto „majčinsko“. Toplinu kakvu samo mama može dati, razumevanje, brigu i veliku sisu kadgod  zagusti. O ostalom čitajte kod Frojda. Takođe, SNS je matica za razočarane, izneverene gej karijeriste koji su potragu za komforom i dolce vitom počeli u DS-u. Teško je pronaći druge profile gay glasača jer je razlika između DS-a i SNS-a minorna, svedena na izbor između Borisovih pleća i Vučićevih usana. 

DSS: U ovu grupu komotno mogu i Dveri, pa i SRS, mada su gejevi opredeljni za ove opcije uglavnom latentni, u očajničkom procesu potiskivanja ili autošovinisti. U svakom slučaju nalazimo se na opasnom terenu, jer ispod salonskog patriotizma i istorijske poze, buja godinama taložena agresija.

Autošovinisti su najinteresantniji, budući da nije u našoj nadležnosti da pomažemo ovima koji kubure sa samoprihvatanjem. Naime, kako ih prepoznati? Pišu isključivo ćirilicom, što bi, da nema njihove agresivne reklame za sopstveni izbor pisma, bila najobičnija stvar na svetu, stvar navike. Poslovično, veći su katolici od pape, pa idu dalje u somnobulnim argumentacijama protiv bilo kakvih sloboda za manjinu kojoj pripadaju, očekivano, krunisanih gej paradom. Brže prosipaju citate iz Biblije nego što bankomat učitava VISA karticu. Veliki su vernici, trajno frustrirani što nisu u mogućnosti da doprinesu etnofiletizmu. Srbima mogu da pomognu samo da se “slože“ i „obože“, ali ne i da se „razmnože“. Ukoliko ipak probaju, završavaju u brakovima krcatim nasiljem, strahovladom i terorom.  Oni, koji ipak nikako ne mogu da zažmure na jedno oko i privenčaju se srpstvu na dar, grade mit o dobrom pederu. Taj se ni u čemu ne sme razlikovati od prosečnog Obrazovca, osim što u logoraškoj izolaciji, među svoja četiri zida, ima pravo da podmaže i ustupi anus. Predozirani kolumnama Slobodana Antonijevića, veruju da je Ljiljana Smajlović najseksipilnija Srpkinja, kao i da su Mirjana Bobić Mojsilović i Aleksandra Janković intelektualne gromade i pate što su prestareli za učlanjenje u hor i recitatorsku sekciju Ivane Žigon. Boja sezone – sve nijanse različka i kvit.

SRS: Manje više je sve rečeno u prethodnoj grupi budući da je DSS tokom demokratske decenije „evoluirala“ u ružniju sestru SRS-a. Todorović je ipak simpatičan čovek, a Martinovićev ruralni šmek sigurno ima par poklonika. Eventualni dodatak bi se odnosio na maštanje o seksu na ratištima, sa svojim i sa neprijateljima, ali u blatu svakako.

LDP: Uglavnom mladi, idealisti, oni koji još nisu shatili da sloboda nikada „ne ume da peva...“.Otprilike, ono što smo mi bili 1996.godine. Dobar deo čine snobovi, intelektualni dakako, koji smatraju da im LDP etiketa garantuje posebnost u svakom smislu. Tu su i aktivisti, kao i „nesvrstani“ napaljeni na beskompromisnost i nepristajanje. Obožavaju preokret, u krevetu posebno. Ima tu i precvalih, koji prema Čedi još od studentskih demonstracija gaje najnežnija osećanja.  Najteže pitanje oko kojeg se dele je za i protiv Jelene Karleuše u njihovim redovima. Ne bi trebalo zaboraviti ni na preokrenute ravnogorce, četnike za 21. vek, opredeljene da osvetlaju obraz svim homoseksualno orijentisanim vladarima od Nemanjića na ovamo.

SPS: Jako teško za definisati osim ukoliko nije reč o prijateljima, momcima, bivšim momcima, ljubavnicima, bivšim ljubavnicima Borisa Milićevića. Verujem da slušaju Cecu i da su zbog stihova „za moju staru glad još si nov i mlad“ spremni sve da joj oproste. Maštaju o tome da ih Ivica povede na izlet u Žitorađe gde bi se konačno tucali pridržavajući se za klipove kukuruza u samom srcu njive. O psihološkim problemima i traumama razgovaraju samo sa Slavicom Đukić Dejanović. Ona je i Rašu razumela i dijagnostikovala. Nadaju se da će bar jednom u životu biti Monika Levinski Branku Ružiću.

URS: Džaba je trošiti reči. Recimo, ekonomski fanatici, izlapeli magistranti PMF-a, tvorci monetarnog sistema za 22.vek ubeđeni da će lik Željka Joksimovića kad tad krasiti neku novčanicu ili budale koje i dalje čekaju onih akcijskih, 1000 eura.

Gost autor: Milan Nikolic

pisano za OPTIMIST 05/aprilsko izdanje

Balkanska GAY tranzicija

Svako je imao nešto svoje sa sobom, neke lutkice i krpice koje je morao da očešlja, presvuče, umije ili samo malo dotera kada se Berlinski zid napokon srušio. LP Boj Džordža (Boy George) sa impresivnim crvenim loknama na fotografiji koja je krasila kartonski omot ubzo je izgubio svoju bezazlenost kada je pitanje slobode imidža i seksualnosti na ovom delu Balkana postalo političko pitanje. A kad-tad je moralo da dođe na red, da se iz ormara preseli na ulicu, u život sam. Činjenice su jednostavne. Pitanje prihvatanja bilo čijih prava u prvom redu je pitanje razumevanja kulture koju taj drugi nosi sa sobom, kulture koja je u najčvršćoj vezi sa doživljajem i stilom života. Boemi ne doručkuju na kiosku, nomade ne možete usrećiti zatvaranjem u idilu i raskoš luksuznog penthausa, koliko kod da su vam namere dobre. Rat standardima znači nerazumevanje, a široki domen etetskog je lakmus papir za širinu pogleda i toleranciju.

Gay kulturi su humor, kemp, parodija, groteska, teški glamur, hiperbola oduvek bili imanentni. Stoga je apsurdno reći “prihvatam”, a okretati glavu u susretu sa napadnim imidžom nakinđurenih drag queens ili disko manijaka. Ježiti se na baš svaki par preuskih pantalona ili narukvicom ukrašene bicepse. Da se razumemo, ne mora se ni voleti ni dopadati, ali se ne može ni otimati jedno od drugog, parcelisati, gurati u okvire prihvatljive i najosetljivijem oku. Pitanje slobode i prava nije samo pitanje izbora partnera, već svega što sloboda jeste, a što je sa kulturom neraskidivo povezano. Obuci se i igraj kako želiš u svojoj sobi podjednako je rigidno kao i propis o ljubavi koja ima pravo na život samo u svoja četiri zida.

Zbog toga je jako interesantno posmatrati sudbinu gay estetike u domenu ličnog izraza što opet treba jasno razlikovati od atributa poželjnih i neophodnih za status gay ikone koji javnim ličnostima dodeljuju sami homoseksualci. I, utisak je da ona živi nekim paralelnim životom, distancirana od političke borbe, od društvenog angažmana, natezanja i nagodbi sa vlastima, svih tih besomučnih sesija koje liče na sumorne sastanke u mesnim zajednicama. Malo duginih boja razbija tu dosadnu sliku, taj mučni sken žilave tvrdokornosti i straha od promene. Povorkama seksualnih manjina kao da jedino nedostaju one same sa svojom komedijom, sprdnjom, provokacijom, neočekivanošću, ironijom. I to mora da nas podseti na sva istorijska spaljivanja knjiga, razbijanja skulptura i premazivanja umetničkih dela, na sva guranja pod zar ili u uniformu – na taj veliki strah od kreativnosti, od snage izraza tog drugog, od onoga što umetnost može najrečitije da ponese i što se, u krajnjoj liniji, ne mora razumeti, ali se može osetiti. S druge strane, na pamflet je tako lako odmahnuti rukom. Samo neko mnogo dokon ili gnevan će zastati da ga skida sa bandere.


Iz svih republika bivše Jugoslavije stigli su neki impulsi. Kao po pravilu, iz sveta muzike koja, posebno u video eri, najefektnije sublimira estetsko. Slovenački bend “Sestre” je u Srbiji dugo uživao status čuda neviđenog, vašarske atrakcije poput teleta sa dve glave. Nije bilo nijednog novinara da tim momcima postavi neko suvislo pitanje, iako su se mnogi utrkivali da ih dovuku u svoj studio. Smatrali su da je dovoljno da gledaocima pokažu nešto što su i sami smatrali karikaturom, a što će im, u valu opšte zapanjenosti, obezbediti veliku gledanost.  Nedostajalo je samo čanče za ostavljanje metalnih novčića za svakog ko je došao da “vidi”. I svi do jednog su se ponašali u maniru “našla se vila u čem’ nije bila” sa svojim “jujujuju” i “hahahaha”, pa onda malo “a jel” i “a kako?”. U tom nastupu je nemoguće ne osetiti nadmenost, verovanje u sopstvenu superiornost nad nekim ko je tako šašav, ali ipak nije pravoveran, nad nekim ko je jako zanimljiv i drugačiji, ali je ipak osakaćen.

Iz plejade muzičkih imena koja su nepokolebljivo demantovala glasine o sopstvenoj homoseksualnosti, bosanski superboy Fuad Backović Deen je pokazao kako se estradna kultura Balkana aktuelizuje i u ovom smislu. Nema razlike između imidža folk starleta i hordi njihovih poklonika manjinske seksualne orijentacije. Turbo je našao način da se spoji sa gay etiketom, jer je kulturno podneblje to zahtevalo. U tome su generacije stasavale, a loš ukus, kao kletva ili blagoslov, ne razlikuje ovu vrstu afiniteta. Vrcka se uz ono što se nudi, pa bile to Brena, Tajči ili Bijonse (Beyoncé). San o plavoj kosi i suknjici od najlona zamenio je san o upadljivo nabrekloj gornjoj usni i preskupim štiklama kojima se zna ime. Deen, bio gay ili ne, ostvario je barem polovinu snova svakog dečkića koji đuska uz njegove hitove.

Makedonki transvestit, Boki 13, koji je tek u Srbiji “dobio šansu”, nastupio je kao pokretna atrakcija, siguran i zadovoljan takvim statusom. Na prvom mestu, pogrešio je u tome što je zaboravio ili jednostavno nije znao da se sve atrakcije vremenom potroše. Oko se navikne na njih i one, gubeći začudnost, postaju deo pejzaža. Simbolički rečeno, njega je ubio nedostatak ideja. Kada su se sve oči navikle na njega, on je potrošen. Šetkanje od rijalitija do rijalitija najsigurniji je pokazatelj silazne putanje koja vodi do medijske smrti. Umesto da kapitalizuje sopstvenu “začudnost”, Boki 13, kojeg se jedino Ivan Ivanović i dalje seća, ponudio je već viđeno – ponašanje, rezonovanje, prezentaciju srpskih folk pevačica za čijim je društvom i pozicijom žudeo. Ali, probem je u tome što takve vrste ovde cvetaju u izobilju. Sasvim je svejedno da li se na stranama žute štampe prepucavaju dve šljokičaste individue ženskog pola, ili dvoje šljokičastih od kojih jedno ima penis. Sve ostalo je isto, odaziva se na “trash” ili neukus.



Hrvatski band Lollobrigida je dao najkreativniju podršku gay ljudima – i muzikom i estetikom, koja jednim delom podseća na osamdesete. Nekoliko puta sam pisao o tome koliko mi je žao što Srbi nemaju Idu Prester koja tako efektno spaja svoje zalaganje za prava manjina sa govornice u “Piramidi“ i muziku koju pravi. Osim što se to, bez opasnosti i banalizacije, može nazvati urbanim stilom, Lollobrigida lako i uverljivo “rukuje” sa elementima gay kulture i estetike, uključujući i stereotipe, počev od humora (“on je pištolj bez ijednog metka, pa zašto baš od svih moj dečko mora biti tetka?”) do vizuelizacije.
Omiljene su svakako i The Frajle čiji je nastup u Žikinoj Šarenici, iako su možda baš prošlu noć uveseljavale publiku u nekom gay klubu, zaista istorijski. Jasno je da The Frajle nikoga ne lažu, one su samouverene, opuštene i spontane. To osećaju i dve sredovečne žene, članice nekog KUD-a, u narodnim nošnjama od glave do pete, dok posmatraju njihovo izvođenje pesama “Štiklice” i “Ja sam žena na sve spremna, ja sam žena uzbuđena”. Možda im nije jasno šta se tu dešava, ali su nasmejane i zainteresovane. Nemoguće je ne razumeti poruku, univerzalni jezik nesputanosti i optimizma kojim se The Frajle velikodušno obraćaju svima oko sebe. Sa sobom su donele komediju, kabare, neusiljenost, nekakvu radost života koju kao da samo žele da podele sa slučajnim slušaocima i da odu dalje ne bi li još nekome poručile – “ako, ako nego kako, nek se usne spoje”.

Starije muzičke zvezde koje su bile perjanice slobode i pomeranja granica u nekim drugim vremenima ostale su čudno neme i nezainteresovane za “gej stvar”, ne zbog toga što je to nekakva društvena obaveza, već baš zbog toga što bi im baš “lepo stajalo”. S druge strane, upravo njima najviše smeta angažman Jelene Karleuše (“Ne postoji važnije pitanje od pitanja ljudskih prava, gospodine” – TV Debata, B92) u čiji kvalitet i motive su uvek spremni da posumnjaju.

Estrada, i to ona najfolkerskija, pokazala je neočekivanu slobodoumnost (Indira Radić dobija priznanje organizacija za unapređivanje prava homoseksualaca 2008. godine) iako jedan deo javnosti to vidi kao samoreklamerstvo i prikupljanje poena. Ako je zaista tako, postavlja se pitanje zbog čega se gay (estradni) umetnici ubiše da dokažu da su straight naručujući papparazzo fotografije sa svojim fake polovinama suprotnog pola, kada je već tako isplativo? Slučaj Marine Perazić koja gotovo svakog meseca gostuje u jednom prestoničkom gay klubu demantuje insinuacije o profitu. Bilo kako bilo, na Balkanu ima i perli i lateksa, silikona i lakovanih potpetica, uske garderobe i napadne šminke, tonusa i volumena, prirodnog i artificijelnog, originalnog i kičeroznog. Postoji čitav jedan paralelni tok čije otkrivanje bi značilo doprinos bogatstvu same sredine, ali ostaje da se sačeka trenutak kada to bogatstvo neće biti shvaćeno kao opasnost, već kao kompliment.

Gost autor: Milan Nikolić
Objavljeno na http://wannabemagazine.com/balkanska-gay-tranzicija/

JK izmedju dve Srbije

Gost autor: Milan Nikolić
Objavljeno na www.wannabemagazine.com

Čija je Jelena Karleuša? Naša ili tuđa? Podmetnuta, potplaćena, manipulativna zvezda grotesknog srpskog šoubiznisa, hladni predator sa silikonskim srcem koji vreba svaku priliku neprestajući da palaca svojim otrovnim jezikom ili verodostojan primer da je promena moguća. I dok se jedan deo Srbije već na pomen njenog imena hvata za ikonu iz novčanika ili krstić oko vrata, drugi se zadovoljava time da gadljivo i arogantno podigne nosić i skupi usne. Ali to nije sve. Postoji i treći, jer je Jelena Karleuša očigledno više nego Evropa, Jarinje i Dobrica zajedno, ono poslednje pitanje oko kojeg se savremena Srbija nepomirljivo ne samo deli, već cepa na komade. I da se razumemo, ti treći nisu samo pederi.

To nisu samo oni, od malih nogu prezreni dečaci, koje su školski drugovi čašćavali nogom u tur, a tate slale na spavanje kad dođu gosti i redovno šibom pokušavali da iskopaju makar zrno muškosti. Da, oni koji tek u tami beogradskih gej klubova imaju smelosti da zanjišu kukovima kao ona. Da se slično obuku, govore i hodaju, da svi od reda postanu “slatke male”. Uz njih je i najtvrđa, najdoslednija Druga Srbija, šačica beskompromisnih boraca za utvrđivanje najrazličitijih istina i “pozadina” od kojih su drugi odustali ili ih samo potežu kada procene da je tajming više nego pogodan za podsećanje na ideale. Za paunovo perce pogaženih principa. Ono koje se posle skida sa glave i odlaže u ormar.
Prvi će vam reći da Jelena Karleuša ne zna da peva. Nisu oni krivi što žive u nekoj, većini nepoznatoj Srbiji, u kojoj svaka pevačica u PVC suknjici progovara i “poje” glasom Silvane Armenulić i Olivere Katarine. Ili se to samo njima tako čini. Interesantno, mrzitelji JK, spremni da joj ospore čak i donje sekutiće, bolji su poznavaoci njene biografije od najvatrenijih fanova.

U toj biografiji, Zoran Ćanda je prvi i poslednji argument, alfa i omega u večnom nezvaničnom sudskom procesu protiv Jelene Karleuše. Jer, bio je momak sa one strane zakona, bio je deo Srbije organizovane u opasnim klanovima, bio je čedo devedesetih. Jelena je tada stajala miljama daleko od pop muzike, tapacirana jeftinom maskarom tražila je da joj se “kupi i sunce i mesec”, “sa neba skinu zvezde sve”. Melodija i tekst kao poručeni za godine mraka i bede. Međutim, interesantno je koliko se pozivanjem na ove slike i zvukove prošlosti pokazuje licemerje tog dela Srbije.

Ako su tako postojani i nepokolebljivi u seciranju tuđih životopisa, onda bi njihovi mozgovi morali biti pravi inventar grehova i zabluda svih onih koji  su, bez obzira na svoje zločine, i danas u sedlu, u kasu. Oni su morali biti u prvom redu boraca za lustraciju, ali ne samo da im to nije palo na pamet već su rezimiranje zlodela iz prošlosti poredili sa potencijalnim Golim otokom nove demokratije. Oni bi morali dane provoditi na “Istinomeru” i “Peščaniku”, ali njihov interes za “dosijee” je selektivan i isključivo ideološki progrmiran. Za njih, Jelena Karleuša je veštački stvorena neman liberalizma, ljudskih sloboda i prava, Lorelaj koja falšira ali ipak preti drvenim, odavno naprslim i trulim čamcima tradicije, lažnog patriotizma i nakaradno shvaćenih porodičnih vrednosti. Jer, patriote su kad im pomerite kapuljaču i skinete brojanice, samo obično pljačkaši. Porodica je nagrižena bedom i nemoći roditelja da decu sačuvaju od serviranja pršute po telu, seksa u rijaliti šou programima, klubskih šipki, perverznih profesora. Tradicija je, i pre JK, bila mrtvo slovo na papiru, kec iz rukava svih gonjenih paranoičnim strahom od promene. Zbog toga se ne bi trebalo čuditi što je nevešta metafora o mozgu polnom organu blam kosmičkih razmera, a Šešeljeva odbrana u Hagu majstorsko razbijanje neprijatelja srpstva.

Ovi drugi, elitisti i rasisti sa “kultur” prefiksom, gonjeni akrofobijom budući da egzistiraju na oblacima erudicije, narativa i diskursa, ne smeju da pogledaju dole i pokažu, pravim intelektualcima tako svojstvenu širinu, da se može verovati i prihvatiti neko ko ispravno misli, ali ima silikonske implante. Zapravo, omča stereotipa je i ovde privezala mnoge, ubeđene da su dupla stakla na naočarama za vid, zadah vinjaka, stomak preko kaiša, moljcima nagrižena konfekcija ili hipstreski stajling, kratka frizura i uvežbana poza – mera intelektualnosti. Jelena Karleuša nije načitana, ne govori tečno i teško da išta zna o Tomasu Manu, Lakanu ili Deridi, ali to ne umanjuje vrednost njenih stavova. Posebno ukoliko im se sagleda domet i odjek. Pa, hajde, budimo đinđićevski pragmatični i dalekovidi, i iskoristimo taj uticaj za našu borbu ukoliko sami čitavu deceniju nismo uspeli da uradimo ništa. Neka nam Karleuša bude tribun među onima koji za nas u životu svom nisu čuli, među onima za koje smo mi samo luzeri, knjiški moljci, seratori. Ali, ne da se. Ne da onaj stari srpski gen koji goni na podele. Ne dozvoljava ona teška, frustrirajuća inferiornost maskirana u superiorno, nedodirljivo tumaranje po začaranom krugu.Ljuska ostaje neprobijena, ali dno srpske stvarnosti da. Može dublje, svakim danom postaje jasno.

Zbog toga je za one prve, recimo, Biljana Cincarević, plejboj zečica, “ona što se slikala gola”, a za ove druge – nedovoljno ozbiljna. Biljana Srbljanović opet fotografiše deo svoje kolekcije cipela, objavi to na Twitteru i svima bude slatko. Što u istinu i jeste. JK otvori vrata svog garderobera za modni magazin i to je tako “seljački”, paćenićki, dešifruje potencijalni sirotinjski kompleks iz detinjstva.

Na kraju, tu su fanovi, horde nesnađenih, obično seka-bata ili bata-seka, za koje je JK ono što je Lejdi Gaga (Lady Gaga) za autsajdere od Nebraske do Šri Lanke. No metter who you are – zaslužuješ pravo na samopoštovanje i prihvaćenost. To je ono što gotovo nijedna srpska pevačica, svesna da osobe “poblematičnih” seksualnih orijentacija čine oko 40% njihovih obožavatelja od kojih, by the way, zarađuju za LV tašnice i botoks, nije otvoreno poručila. Još uvek je profitabilnije u javnosti biti “srpska majka” ili drugarica “srpske majke” ili “ne znam ja, nisam bila na času”. Savršen način da se spasete mizoginije, omalovažavanja, otvorenih uvreda i svakodnevnog takmičenja u najoriginalnijim metaforama pogrde i pljuvanja. Sve je to upućeno na drugu adresu.

Argument je da je JK u svemu wanna be. U svemu kopija. Izvinjavam se, ali i to je po meri ove zemlje. Kako originalnost prolazi u Srbiji? Iskorak je eksces koji retko vodi do odmaranja na lovorikama a vrlo izvesno do ležaja na Urgentnom centru ukoliko kapaciteti to dozvoljavaju. Uostalom, citati svetskih šoubiz trendova prevedeni na balkansku leksiku za mnoge su tek tada potpuno jasni. I prihvatljivi. Nema potrebe da se precenjujemo.

Čujem da Jelena Karleuša priprema gay verziju svoje nove pesme. Inšalah. U zemlji bez literature u ovom žanru, bez subkulture tog tipa koja u različitim svojim varijantama inspiriše veliki deo sveta, u zemlji u kojoj je sve svedeno na kruti, monohromatski aktivizam, eto malog koraka nebitnog za čovečanstvo i važnog za Srbiju. A, kažete da ona to radi zarad svoje popularnosti? Izvinite, ali gde? U zemlji u kojoj je se još uvek ne zna ko je pobedio u Drugom svetskom ratu? U kojoj je i boja pantalona može biti razlog za blaži potrez mozga? Teško. Može biti da “ona” to radi samo zarad svoje omraženosti. A to bi bio, vama omiljeni, protivprirodni blud.