Sve je to queer!

Nije mi bilo jasno šta mu najviše smeta. Čak i u Beogradu većina ubdercover gay momaka se kada prvi put zakorači u aktuelni klub za našu veselu manjinu oseća kao Alisa u Wonderlandu ili nekorektno, u duhu balkanskog humora, prevedeno kao Fata u Merkatoru.

Kažem čak jer svako ko je pogledao bar jednu epizodu serije Queer as Folk ili A list, ili pak imao sreće da ga put nanese makar do Beča ili zemalja Beneluxa ostavivši mu dovoljno vremena da se upozna sa njihovim gay nightlife-om, zna o čemu pričam. Zna da zbog čega naši klubovi, pardon klub, jer teško da više njih funkcioniše u isto vreme kako zbog nedovoljno gostiju da ih sve popuni tako i zbog plemenskih suzavac za suzavac odnosa među konkurencijom u ovom biznisu, izgledaju kao diskoteke u palankama južnije od Obrenovca. Ne računajući onu u Braničevskom okrugu. Tamo se i danas mnogi osećaju baš kao Fata.

Ergo, moj prijatelj se dugo premišljao o svojoj premijernoj poseti klubu sa zastrašujućim prefiksom na slovo G. Za sve postoji prvi put, ali nije baš svaki gladak, sladak i bezbolan. Čega se ljudi prilikom dolaska na ovo mesto sa jedva punoletnim konobarima, previsokim cenama u fazonu deri stoku kad nema izbora, zvanično ali samo zvanično postojećom ventilacijom, gužvom kao oko razigrane mečke na vašaru za Gospojinu u pasivnim predelima drage nam zemlje i nepodnošljivim miksom znoja, crne Malizie, original i fake Chanel Bleu parfema budući da se i na ovom mestu slepo slede (modni) diktati umesto vežbanja discipline „lični ukus“ i s obzirom na to da je i ovde raslojavanje ekipe po obimu džepa živo prisutno– najviše plaše? Zašto se ustežu? Šta očekuju?

Prepoznavanje?

Jao eno mi ga komšija, beži iz WC-a moj personalni trener je na pisoaru skroz levo, aaa sad će klan iz neprijateljske redakcije (brand radnje, teretane, televizije, fast food-a, tezge na Kaleniću) da zna da sam i ja, neeeee evo je koleginica moje bivše ribe dok sam još pokušavao/folirao se/glumio ludilo....

Upad Obrazovaca ili bilo koje druge degenerik družine što nigde ne ide bez bejbolki a posebno ne u varoš?

Teško. Em je jedan plavi kombi uvek prisutan ispred, a ponekad i unutra kada se Dačićevi pitomci smrznu pa uprkos gađenju uđu bar u hodnik do samih vrata da se ogreju na kalorifer, em je Srbija poznata po logoraškoj toleranciji maksime – sve u svoja čet'ri zida, kao i u strogo označenim mestima za izlaske svih bolesnika tog tipa. I nebitno da li to izgovaraju nikada do kraja procesuirane vođe huligana što se odazivaju na vitezovi, junci, patriote i Srbi bre, Ljiljana Smajlović (više poze, bolji rečnik, stabilnija rečenica, tiši ton, isto značenje), Amfilohije Radović (stabilna kletva, poetske slike, slobodna upotreba i interpretacija biblijskih citata, odnosno Gospoda lično, viši ton skoro pa krik), Sloba Antonić (stabilna rečenica, duže pauze unutar iste i tiši ton seckan uzdasima u skladu sa akademskom veličajnošću) ili Vendi (posvađana sintaksa, leksikologija na ivici suicida, pozajmljenice, internacionalizmi, latinski citati i neologizmi zbog kojih Vujaklija i Vilhar mogu sve samo ne da počivaju u miru, seksi izgovor podržan nemirnom gimnastikom jezika). Nabrojani čine tu lokomotivu, hoću reći vertikalu. Kako bi to sročila Aleksandra Janković neki drugi put ili pogledajte u emisijama kod Lee Kiš.

Zatim, i vlasnici klubova, pardon kluba, unajmljuju obezbeđenje. Do te mere profesionalno da svakog gosta bez razlike i protekcije, gleda kao smrdljiv sir i u skladu s tim više nego nežno pretresa. Bilo je ispada i prilikom obavljanja te dužnosti posebno u vreme trajanja kluba preko puta Vaznesenjske crkve.

Tu su unajmljene rmpalije davale svojoj homofobiji oduška i to onako široko, pa je bilo mnogo drpanja, udaranja po dupetu i stiskanja za struk ali onako otvoreno, bez kao slučajno, omaklo mi se foliranja i sličnih kulovskih fazona. Međutim to što te agresivni džiber sa Bežanije drpa izazivački te gledajući u oči u maniru imaš nešto protiv i 'ajde samo zucni nešto nije umanjivalo tu tešku i bednu kulovštinu.

Čak su i „tetke“ - oni najnežniji gejevi što pola dana maštaju o seksu sa pravom sirovinom, gotovo nemuštim bajom sa metar i po u leđima i oficirskom frizurom (nači, šišaj me na opasno), a drugu polovinu provode u na propast osuđenoj potrazi za istim sve pokušavajući da ispitaju teren kod taksiste, najmasivnijeg poglavara bloka 61 u teretani, konobara ili mesara kad ih keva pošalje po mleveno – bile uvređene. Nije potrebna ne znam kakva inteligencija da bi se osetilo poniženje. A ono, kao što vidite ili znate, može da se doživi i na tom, logoraški precizno i fašistički pedantno obeleženom mestu za nas koji vam bilo gde drugo smetamo.

Dalje, čak i kada bi se Miša 1389, neprikosnovena huliganska gay ikona iz redova mladićevske omladine, po nalogu Ljiljane Bulatović, Palme ili patrijarha lično, temeljno maskirao u tirkizne haljetke i dekorisao inače lepe i dugačke trepavice (ko u Milice iz narodne pesme) pokazujući da i Beograd drag queen za trku imade, malo toga bi mogao da uradi sam. Najverovatnije bi na razočarenje Ljilje, Palme i Njegove svetosti završio na gvozdenim krevetima u dark room-u.

Sad, izem ti apsurd, i Dačićevi i klubski čuvari nadležni su samo za ova zagušljiva četri zida i okolinu ali isključivo do granice trotoara tako da, susret sa Mišom u autentičnom izdanju i bez maskare  nije isključen već iza prvog ćoška. Bilo je takvih slučajeva, klupski veterani pamte, posebno na crvena slova i verske praznike sa golemim patriotskim potencijalom. Tada i logori stradaju.

Suočavanje sa sobom?

To je već ozbiljnije pitanje koje podrazumeva psihološku gnjavažu i natezanje oko identiteta i velikih muka oko spoznaje, određivanja i prihvatanja istog. Ali, da ne bude zabune, toga niko bez obzira na orijentaciju, političku pripadnost i broj cipela – nije pošteđen. Svima nam je u zadatak. I nije lako.

Čitati sebe preko grupe nije pravi put, nigde pa ni ovde. Ukoliko ste labilni i dalje u otvorenom ili hladnom ratu sa samim sobom, saberite se pre ulaska. I ostavite sve nade napolju. Posebno ukoliko vas one vode u pravcu Sarah Kay očekivanja. Ne, tamo nećete zateći gomilu divno odevenih momaka koji ćaskaju latinizarnim rečnikom u Burberry sakoima i mojitom u ruci. Ne, ne. Šta god da vidite pogledajte dobro i ne poistovećujte se. Prepoznavanje je ok. Ali za to već morate znati dosta toga o sebi. I biti sigurni u isto. A videćete mnogo. I samo polako, strah može da vas učini većim fašistom i od onih koji vas sateruju na površinu ograđenu živim zidom. Sve je to queer. A šta može da bude čitajte u drugom delu.

(kraj prvog dela)