#GayPointOfView: Šta svet duguje plavušama?

Sve je dozvoljeno, osim viceva i srodnih nemuštosti.

Činjenica je da su neizbežne. Činjenica je da pokušavaju da se sprdaju sa njima.Činjenica je da je to bedna stupidarija nastala iz šovinizma ili gluposti. Jasno je da svet ostavljaju bez daha. Ne od juče ili od prve tri dana, dve decenije ili pola veka. Oduvek. Ne znam ko je bila prva plavuša na svetu. I ne znam ko joj se prvi nasmejao pokazujući da neostavren san ili želja postaju neuspeh koji dalje evoluira u frustraciju. Zameraju im da su neprirodne u svetu koji, kada je jednom otkrio snagu artificijelnog, više nije mogao da se zaustavi. Do te mere da je prirodno pretvorio u egzotično. U slučaju žena sa plavom kosom, imam utisak da je ta upotreba boje, bez koje bi svet bio monohromatski dosadan, zapravo pokušaj naglašavanja snage prirode. Ženske, koja je protejska, fluidna, u stalnim promenama.

Znam da su pedesete godine prošlog stoleća bile doba čednih, nežnih plavuša. Doris Day je predstavljala uzor te komformističke decenije, mnogo šire i dalje od američkog društva. Pevala je Que sera, sera, obećavajući da će biti dobra devojčica, buduća odana supruga i idealna majka. Onda je svetom zavladala Marilyn Monroe. I svet se promenio u ritmu njihanja njene bele haljine. Plavuša je pokazala drugo lice. Kao nemirna Lilit nasuprot uspavanoj Evi. Ona zavodi, voli i ostavlja, plače i ruga se, igra na sve ili ništa do samouništenja.

U međuvremenu, Dali je već bio inspirisan usnama Mae West, pin-up girls su krasile vojničke sobe i kamione, Grace Kelly je „provela“ high noon sa Gary Cooper-om, dolazi era lomnih plavuša Alfreda Hitchcock-a koji će buduću Princezu od Monaca učiniti neprikosnovenom zvezdom. Interesantno, slavni reditelj je Grace stvarao kao „bona fide“ superstar, lik koji svet prihvatio sa obožavanjem ne sluteći da će se, nekoliko decenija kasnije,  takođe sa  najboljim namerama pojaviti jedna nova ikona. Isto tako voljena. Isto princeza. Plava. Ali to, nažalost, nisu jedine spone između Princeze od Walesa i Princeze od Monaka. Mit o Grace Kelly i Lady Diani, bolno osnažen njihovim, gotovo istovetnim, preranim i tragičnim smrtima, učinio ih je heroinama lepote i humanosti, dodira božanskog i ljudskog. Hodočašća poštovalaca iz celog sveta pokazuju da su inspiracija i obožavanje mogu biti bezvremeni.

Hollywood je pratio ako ne i diktirao estetski, etički, modni, kulturni ritam planete. Sve se menjalo osim jedne stvari. Gospoda su i dalje više volela plavuše. Kim Besinger je eri jezivih frizura, traka za kosu, miš rukava i rošula poklonila senzualnost. Da, ta žena sa usnama bez „dorade“ koje su na lepotu poljupca podsećale svakog muškarca bez razlike da li je Devet i po nedelja gledao zavaljen u fotelji negde na Upper East Side-u, trgu Svetog Valcava u tada siromašnom Pragu ili na prvim video rekorderima Jugoslavije koja je polako počinjala da truli.

Drama žene koju je igrala imala je poznat i jednostavan zaplet. Susret sa pogrešnim muškarcem. Tipom koji je baš ovim filmom najavio anti-heroja koji dolazi, novog Narcisa, samodovoljnog i samozaljubljenog. Ali, plavuše retko koče na vreme. Osim kada same ne postavljaju pravila igre. Vreme je tražilo Sharon Stone. I došla je. Da odigra žene kao stvorene da pomire vatru i led. Zamislite Kim u ulozi spisateljice krimi romana koja piše prema sopstvenim, stvarnim zločinima. Možda preterujem, ali pogled bi je izdao. Šeron je vratila famme fatale na scenu samo nekoliko godina nakon što je svet, zbunjen i podeljen, gledao Madonino poigravanje seksualnim identitetima. Po tome će mnogi  pamtiti 1992., godinu kada su se sudarili Basic Instinct i Erotica. Plavuše su vratile sadržaj svetu koji se, prezaposlen formom, praznio od ideja, strasti, emocija, požude. 

1955

1992

1986

Čini mi se da se tu negde sve i završilo. Epigonstvo je možda kompliment, ali nije doprinos. Plavuše su i dalje bile tu, ali sve jače sintetizovane, ukalupljene, plastificirane. 

Poneki prestup Cortney  Lov podsećao je na bunt koji to zaista jeste, ali sve slabiji kao i snaga rock and roll-a. Slučajno izletela sisa čuvarke plaže, Pamele Anderson, dok jurca da pomogne davljeniku još uvek je ličila na nešto više erotsko nego pornografski dosadno do kraja. 

U prvoj deceniji dvadesetog veka, Samantha Jones je, na radost oba pola i svih seksualnih orijentacija, na malim ekranima predstavila  pornografiju sa ljudskim likom. Sve svoje orgazme obogatila je neverovatnom duhovitošću, toliko orginalnom da bi se svaki muškarac u nameri da sa mnogo pošalica prepriča svoju sočnu avanturu, ozbiljno zacrveneo. Samantha, junakinja sa kojom Kim Cattrall poriče previše sličnosti, učinila je za moderni feminizam više nego Madonna u prethodnoj deceniji. Žena može da „igra“ kao muškarac. Podjednko zavodljivo i podjednako hladno. Ljupke priče o poreklu sa Venere upakovane u bestseller izdanja za očajne domaćice, premorene službenice i neutešne žene svih genercija, Samantha je poslala pravo u đubre ili pakao sa visoko podignutim srednjim prstom. Rušeći još jednu predrasudu, pride. Onu zbog kojih mnoge pripadnice lepšeg pola sakrvaju sopstvenu „godinu proizvodnje“. Ali, ona je bila tek junakinja popularne mamutske serije čije su sezone potrošene kao i ideje za filmske nastavke. Rabilo se dok je moglo. Šta nam je ostalo?

Madonna je u ultimativnom fajtu sa godinama žrtvovala senzualnost, izvornu italijansku putenost za čvrstu, masovnom ukusu omiljenu građu, nabildovano dupe i izgled atletičarke u senior kategoriji. Ko je plavuša našeg vremena? Trebalo bi da bude ona o kojoj se njviše govori. Plašim se da čujem ime Paris Hilton ali nema ispravnijeg, preciznijeg odgovora ukoliko Lady Gagu razumemo isključivo kao maticu seksualnih manjina, nesigurnih klinaca, neshvaćenih duša bez šanse kada napokon dobiju šansu i pretvore se u dolar. Barem sam ja tako razumeo njen epski Marry the Night sa jednim od poslednjih kadrova kada ulazi u limuzinu i zadovoljno trlja ruke svesna da je jeftinim pahuljicama sa mlekom došao kraj.

Paris odgovara sasvim. Njena poruka je poruka epohe. Možeš sve i onda kada si ništa. Osvajaš čak i one koji ti se rugaju. Važno je samo da pronađeš način da svet ubediš u sopstvenu izmaštanu posebnost. I svet će to papati kao lud. Nostalgično ili kako već, želim da verujem da joj je plava kosa pomogla u misiji koje se grozim. Ali, nije kriva Paris. Paris je posledica. Nju je rodilo vreme. Zbog toga bi trebalo da joj budemo zahvalni, kao i Marilyn, Marlene Dietrich, Kim, Sharon, Grace, Madonni. Čak i kada ne razumemo zašto, snaga plavuše je takva da preko one najdominantnije možemo da čitamo ukus, filozofiju i trendove vremena.

Do neke sledeće plavuše, čitamo se. 

U međuvremenu:

Suočiti se sa Senkom znači bespoštedno i kritički postati svestan svoga bića. Da bi mogao da pronikne u najdublje ponore ljudske prirode umetnik ima samo jedan putokaz – sopstvenu dušu. A na svom putovanju prva stanica na kojoj će se zaustaviti biće baš ona – Senka.

Mae

Grace