 |
| Taman da ih se setimo: Williams, Baldwin, Ginsberg, Vidal |
- Ti ćeš to lako, ti si pisac...
- Premoren sam, nemam imspiraciju, pregažen, radio do devet sinoć.
- Ali, ljubavi, ti si gay...daj nešto na brzinu!
U razgovorima koji teku ovim, čime god utabanim putem, a prečesti su, pitam se šta to gay podrazumeva. Za ovu prigodu? Talenat za pisanje ne stiže u paketu sa seksualnom orijentacijom. Izražena "ženska strana" shvaćena kao osećajnost, intuicija, specifična inspiracija? Okačite to mačku o rep, osim ukoliko ne računate na upućenost u stihoproizvodnju od MTV-ja do Granda preko alternative i evergreena. I, ne mogu da ne pitam, jel' to važi za sve koji su gay ili se raslojava na podvrste i po koji individuum. Mislim, da li twinks bolje "osećaju" nego kurati koji se okreću na hunks? Šta očekivati od bukkake koji su skloni "izlivima", odnosno da li bi te daddy poslao u ćošak jer smaraš?
- Kako nema veze? Sve su to afiniteti...I, reci mi, ljubavi, da li je baš svaki dečko kome si slala savršen SMS za Valentinovo, bez greške menjao osigurače?
I, da te lišim zabluda, nije svaki gay Oskar Wilde. Nađe se tu i poneka Ceca. A za nju piše Marina. Straight do Lajke u svemiru i nazad.
***
Histerija je počela već tokom vikenda. Danas dostiže vrhunac. Da li je to posledica ustoličene površnosti ili ustoličene egomanijakalnosti – ne znam. Ljudi, jednostavno računaju na to da ih savršeno poznajete i da, samim tim, savršeno znate šta im treba.
Šta misle...
Šta bi želeli da kažu...
Kako se osećaju...
Kako bi trebalo da “deluju” na druge...
Već kod petog zahteva za savršeni Valentine’s SMS, MMS, posvetu na Trejsi, ne Lords, nego Ševalije, e-mail – počeo sam da ludim od ljubavi. Efekat sreće u nesreći? Ima ga, da ne lagim. Pisma nikome ne padaju na pamet. Manje posla i za mene, revnosnog prijatelja u mukama sa inspiracijom svih zaljubljenih a, manje ili više, bliskih. Obezduhovljenje nad kojim mudre glave glade bradu i kolutaju očima u nemoći – ima i svoje dobre strane.
Prvo, podrazumeva se kratka forma, čak i u slučaju poklonika Dana zaljubljenih koji raspolažu superiornim mobilnim telefonima i pratećim skalamerijama. Ali, baš zbog toga, mora da bude “jezgrovito”. U prevodu, ne traže ti da im sastaviš poruku, već bukvalno misao dostojnu svih onih web riznica mudrosti što se na Google-u odazivaju kad ukucaš, recimo: o sreći, o braku, o mladosti, o životu...I “o” u nedogled, sa manje ili više “pronađenih” rezultata.
Drugo, a dobro, jeste to što savremeni, tako moderni vandali jezika, odnosno njegove realizacije u govoru, poznati kao emotikoni znatno olakšavaju posao. Jedan znak za hiljadu reči kao jedna pesma za hiljadu dece. O osećanjima da i ne govorim. Ona su taman toliko duboka da im je žuti kružić šta god da radi više nego taman.
Treće, kod MMS-a, umetnuta fotografija ili pesma, nepogrešivo vadi stvar. Osim u slučaju preterano zahtevnih koji insistiraju da tih pet, šest reči bude doslovno nastavak onoga što je ispevao Joe Cocker, Jacques Brel, Barry White ili Phil Collins. Ipak, mnogo lakše nego kada treba da se “nastaviš” na domaćicu skorašnje proizvodnje.
Bilo kako bilo, trenutak praska je neizbežan. Posebno kada te nazove neko ko se javlja svake prestupne ili isključivo po potrebi. Svojoj, podrazumeva se. I posle, najlicemernijeg mogućeg Šta ima kod tebe, odkad se nismo videli, sriče se zahtev. Nekad sam bio naivan. Nisam umeo da odbijem. Nekad mi je bilo neprijatno zbog onog, kako se u narodu kaže, tuđe sramote. Vremenom sam počeo da štancujem. Ili da odbijam posebno ove koji te teraju da se osetiš kao automat koji pokreću po potrebi. U međuvremenu ga ni ne koriste. Ne sete se ni prašinu da obrišu sa njega. A onda naleti neki povod kada maca prosto mora na vratanca. Izvade novčić u vidu ljubopitljivog nastupa, a ti izbaci to što žele. U stuhu i rimi, prozi, čistom haiku, doskočici...Njima odgovaram nadahnuto – Ne veruj Danajcima ni kada darove nose ili Spuštavah se ja na vaše uže...
Šta mi u svemu tome smeta? Za početak baš ono s početka – površnost ili nabeđenost, najčešće u nepodnošljivoj simbiozi. Recimo ovako:
Izvini maco, ali ja nemam pojma ni koliko se tvoj dečko i ti zabavljate, ni kakav je taj odnos,ni na šta on, kako sama kažeš – “odlepljuje”. Baš zbog toga ja ne mogu ni da pretpostavim šta će njega da:
oduševi, raspameti, dotkne, zaboli, pecne, secne, ošamuti, razvali, sledi, natera da se zamisli, podstakne da ode u parfimeriju, da mu bude vrh, da mu se učini ful, ekstra da i ne pominjem, da osvoji, osveži, podgreje, zagreje, o’ladi....
Navedeni željeni efekti su verodostojni, zbir dugogodišnjeg iskustva i susreta sa najrazličitijim ljudima koje više i ne pamtim. Ali im pamtim reči. Recimo, drugarica moje sestre kojoj je ona uredno referisala da joj brat “piše, odvaljuje”, pa ova došla na ideju da malo oduševljava okolo.
Poruke ove vrste nikada nisam podnosio, pa bile one autorske ili cirkularci. Nezavisno od povoda. U širokom krugu preko duhovnih i svetovnih (ovo drugo se baš proredilo) praznika, rođendana, godišnjica, izjava ljubavi, lepih želja, saučešća. O posvetama na knjigama da ne govorim. U životu sam napisao tri nekrologa. Završavao sam ih u znoju i osećaju nedostojnosti. Sve te kićene rečenice tamo gde bi trebalo da stoji nekoliko čistih reči, a sve ostalo da se izrazi gestom, osećajem, delom, jednostavno su – suvišne.
Sve velike stvari na svetu su same po sebi dovoljno složene. Stoga, barem u govoru, vape za jednostavnošću. Ostalo je i onako među nama – ljubav, mržnja, bes, saosećanje, prijateljstvo, tuga – i, mora se videti.Prepoznaće se. Ne prepoznaje se samo ono čega nema.
Međutim, trend je da se ostavi utisak. I zbog toga mene, možda i mnoge među vama, danima pred ovaj današnji – ozbiljno maltretiraju. Ja i dalje verujem da postoje ljudi koji bi želeli da kažu mnogo, a to im ne ide od ruke. I, paradoksalno, njihova potreba je konstantno, manje ili više, prisutna. Nije tempirana da proradi na crveno slovo. Kada vidim statuse na društvenim mrežama koji govore o ljubavi i smrti, o bolu i neutešnosti, a stavljeni su isključivo da “beru” lajkove – ja, kao oni mudraci tridesetak redova iznad, gladim bradu i pitam se...
Kako smo izgubili vezu sa sobom?
Da li smo ikada imali povrenja u nju?
Kakvog je kvaliteta slika koja zavisi isključivo od uredno izbrojanih virtuelnih ili stvarnih aplauza ili zvižduka, prsta na gore ili prsta na dole...
Može li nas svet(ina) usrećiti?
No comments:
Post a Comment