#QueerEyeForValentine'sLoveFly: U raljama Dana zaljubljenih

Taman da ih se setimo: Williams, Baldwin, Ginsberg, Vidal

- Ti ćeš to lako, ti si pisac...

- Premoren sam, nemam imspiraciju, pregažen, radio do devet sinoć.

- Ali, ljubavi, ti si gay...daj nešto na brzinu!

U razgovorima koji teku ovim, čime god utabanim putem, a prečesti su, pitam se šta to gay podrazumeva. Za ovu prigodu? Talenat za pisanje ne stiže u paketu sa seksualnom orijentacijom. Izražena "ženska strana" shvaćena kao osećajnost, intuicija, specifična inspiracija? Okačite to mačku o rep, osim ukoliko ne računate na upućenost u stihoproizvodnju od MTV-ja do Granda preko alternative i evergreena. I, ne mogu da ne pitam, jel' to važi za sve koji su gay ili se raslojava na podvrste i po koji individuum. Mislim, da li twinks bolje "osećaju" nego kurati koji se okreću na hunks? Šta očekivati od bukkake koji su skloni "izlivima", odnosno da li bi te daddy poslao u ćošak jer smaraš?

- Kako nema veze? Sve su to afiniteti...I, reci mi, ljubavi, da li je baš svaki dečko kome si slala savršen SMS  za Valentinovo, bez greške menjao osigurače? 

I, da te lišim zabluda, nije svaki gay Oskar Wilde. Nađe se tu i poneka Ceca. A za nju piše Marina. Straight do Lajke u svemiru i nazad.

                                                                             ***

Histerija je počela već tokom vikenda. Danas dostiže vrhunac. Da li je to posledica ustoličene površnosti ili ustoličene egomanijakalnosti – ne znam. Ljudi, jednostavno računaju na to da ih savršeno poznajete i da, samim tim, savršeno znate šta im treba.

Šta misle...

Šta bi želeli da kažu...

Kako se osećaju...

Kako bi trebalo da “deluju” na druge...

Već kod petog zahteva za savršeni Valentine’s SMS, MMS, posvetu na Trejsi, ne Lords, nego Ševalije, e-mail – počeo sam da ludim od ljubavi. Efekat sreće u nesreći? Ima ga, da ne lagim. Pisma nikome ne padaju na pamet.  Manje posla i za mene, revnosnog prijatelja u mukama sa inspiracijom svih zaljubljenih a, manje ili više, bliskih. Obezduhovljenje nad kojim mudre glave glade bradu i kolutaju očima u nemoći – ima i svoje dobre strane.

Prvo, podrazumeva se kratka forma, čak i u slučaju poklonika Dana zaljubljenih koji raspolažu superiornim mobilnim telefonima i pratećim skalamerijama. Ali, baš zbog toga, mora da bude “jezgrovito”. U prevodu, ne traže ti da im sastaviš poruku, već bukvalno misao dostojnu svih onih web riznica mudrosti što se na Google-u odazivaju kad ukucaš, recimo: o sreći, o braku, o mladosti, o životu...I “o” u nedogled, sa manje ili više “pronađenih” rezultata.

Drugo, a dobro, jeste  to što savremeni, tako moderni vandali jezika, odnosno njegove realizacije u govoru, poznati kao emotikoni znatno olakšavaju posao. Jedan znak za hiljadu reči kao jedna pesma za hiljadu dece. O osećanjima da i ne govorim. Ona su taman toliko duboka da im je žuti kružić šta god da radi više nego taman.

Treće, kod MMS-a, umetnuta fotografija ili pesma, nepogrešivo vadi stvar. Osim u slučaju preterano zahtevnih koji insistiraju da tih pet, šest reči bude doslovno nastavak onoga što je ispevao Joe Cocker, Jacques Brel, Barry White ili Phil Collins. Ipak, mnogo lakše nego kada treba da se “nastaviš” na domaćicu skorašnje proizvodnje.

Bilo kako bilo, trenutak praska je neizbežan. Posebno kada te nazove neko ko se javlja svake prestupne ili isključivo po potrebi. Svojoj, podrazumeva se. I posle, najlicemernijeg mogućeg Šta ima kod tebe, odkad se nismo videli, sriče se zahtev. Nekad sam bio naivan. Nisam umeo da odbijem. Nekad mi je bilo neprijatno zbog onog, kako se u narodu kaže, tuđe sramote. Vremenom sam počeo da štancujem. Ili da odbijam posebno ove koji te teraju da se osetiš kao automat koji pokreću po potrebi. U međuvremenu ga ni ne koriste. Ne sete se ni prašinu da obrišu sa njega. A onda naleti neki povod kada maca prosto mora na vratanca. Izvade novčić u vidu ljubopitljivog nastupa, a ti izbaci to što žele. U stuhu i rimi, prozi, čistom haiku, doskočici...Njima odgovaram nadahnuto – Ne veruj Danajcima ni kada darove nose ili Spuštavah se ja na vaše uže...

Šta mi u svemu tome smeta? Za početak baš ono s početka – površnost ili nabeđenost, najčešće u nepodnošljivoj simbiozi. Recimo ovako:

Izvini maco, ali ja nemam pojma ni koliko se tvoj dečko i ti zabavljate, ni kakav je taj odnos,ni na šta on, kako sama kažeš – “odlepljuje”. Baš zbog toga ja ne mogu ni da pretpostavim šta će njega da:

oduševi, raspameti, dotkne, zaboli, pecne, secne, ošamuti, razvali, sledi, natera da se zamisli, podstakne da ode u parfimeriju, da mu bude vrh, da mu se učini ful, ekstra da i ne pominjem, da osvoji, osveži, podgreje, zagreje, o’ladi....

Navedeni željeni efekti su verodostojni, zbir dugogodišnjeg iskustva i susreta sa najrazličitijim ljudima koje više i ne pamtim. Ali im pamtim reči. Recimo, drugarica moje sestre kojoj je ona uredno referisala da joj brat “piše, odvaljuje”, pa ova došla na ideju da malo oduševljava okolo.

Poruke ove vrste nikada nisam podnosio, pa bile one autorske ili cirkularci. Nezavisno od povoda. U širokom krugu preko duhovnih i svetovnih (ovo drugo se baš proredilo) praznika, rođendana, godišnjica, izjava ljubavi, lepih želja, saučešća. O posvetama na knjigama da ne govorim. U životu sam napisao tri nekrologa. Završavao sam ih u znoju i osećaju nedostojnosti.  Sve te kićene rečenice tamo gde bi trebalo da stoji nekoliko čistih reči, a sve ostalo da se izrazi gestom, osećajem, delom, jednostavno su – suvišne. 

Sve velike stvari na svetu su same po sebi dovoljno složene. Stoga, barem u govoru, vape za jednostavnošću. Ostalo je i onako među nama – ljubav, mržnja, bes, saosećanje, prijateljstvo, tuga – i, mora se videti.Prepoznaće se. Ne prepoznaje se samo ono čega nema.

Međutim, trend je da se ostavi utisak. I zbog toga mene, možda i mnoge među vama, danima pred ovaj današnji – ozbiljno maltretiraju. Ja i dalje verujem da postoje ljudi koji bi želeli da kažu mnogo, a to im ne ide od ruke. I, paradoksalno, njihova potreba je konstantno, manje ili više, prisutna. Nije tempirana da proradi na crveno slovo. Kada vidim statuse na društvenim mrežama koji govore o ljubavi i smrti, o bolu i neutešnosti, a stavljeni su isključivo da “beru” lajkove – ja, kao oni mudraci tridesetak redova iznad, gladim bradu i pitam se...

Kako smo izgubili vezu sa sobom?

Da li smo ikada imali povrenja u nju?

Kakvog je kvaliteta slika koja zavisi isključivo od uredno izbrojanih virtuelnih ili stvarnih aplauza ili zvižduka, prsta na gore ili prsta na dole...

Može li nas svet(ina) usrećiti?

#GayPointOfView: Šta svet duguje plavušama?

Sve je dozvoljeno, osim viceva i srodnih nemuštosti.

Činjenica je da su neizbežne. Činjenica je da pokušavaju da se sprdaju sa njima.Činjenica je da je to bedna stupidarija nastala iz šovinizma ili gluposti. Jasno je da svet ostavljaju bez daha. Ne od juče ili od prve tri dana, dve decenije ili pola veka. Oduvek. Ne znam ko je bila prva plavuša na svetu. I ne znam ko joj se prvi nasmejao pokazujući da neostavren san ili želja postaju neuspeh koji dalje evoluira u frustraciju. Zameraju im da su neprirodne u svetu koji, kada je jednom otkrio snagu artificijelnog, više nije mogao da se zaustavi. Do te mere da je prirodno pretvorio u egzotično. U slučaju žena sa plavom kosom, imam utisak da je ta upotreba boje, bez koje bi svet bio monohromatski dosadan, zapravo pokušaj naglašavanja snage prirode. Ženske, koja je protejska, fluidna, u stalnim promenama.

Znam da su pedesete godine prošlog stoleća bile doba čednih, nežnih plavuša. Doris Day je predstavljala uzor te komformističke decenije, mnogo šire i dalje od američkog društva. Pevala je Que sera, sera, obećavajući da će biti dobra devojčica, buduća odana supruga i idealna majka. Onda je svetom zavladala Marilyn Monroe. I svet se promenio u ritmu njihanja njene bele haljine. Plavuša je pokazala drugo lice. Kao nemirna Lilit nasuprot uspavanoj Evi. Ona zavodi, voli i ostavlja, plače i ruga se, igra na sve ili ništa do samouništenja.

U međuvremenu, Dali je već bio inspirisan usnama Mae West, pin-up girls su krasile vojničke sobe i kamione, Grace Kelly je „provela“ high noon sa Gary Cooper-om, dolazi era lomnih plavuša Alfreda Hitchcock-a koji će buduću Princezu od Monaca učiniti neprikosnovenom zvezdom. Interesantno, slavni reditelj je Grace stvarao kao „bona fide“ superstar, lik koji svet prihvatio sa obožavanjem ne sluteći da će se, nekoliko decenija kasnije,  takođe sa  najboljim namerama pojaviti jedna nova ikona. Isto tako voljena. Isto princeza. Plava. Ali to, nažalost, nisu jedine spone između Princeze od Walesa i Princeze od Monaka. Mit o Grace Kelly i Lady Diani, bolno osnažen njihovim, gotovo istovetnim, preranim i tragičnim smrtima, učinio ih je heroinama lepote i humanosti, dodira božanskog i ljudskog. Hodočašća poštovalaca iz celog sveta pokazuju da su inspiracija i obožavanje mogu biti bezvremeni.

Hollywood je pratio ako ne i diktirao estetski, etički, modni, kulturni ritam planete. Sve se menjalo osim jedne stvari. Gospoda su i dalje više volela plavuše. Kim Besinger je eri jezivih frizura, traka za kosu, miš rukava i rošula poklonila senzualnost. Da, ta žena sa usnama bez „dorade“ koje su na lepotu poljupca podsećale svakog muškarca bez razlike da li je Devet i po nedelja gledao zavaljen u fotelji negde na Upper East Side-u, trgu Svetog Valcava u tada siromašnom Pragu ili na prvim video rekorderima Jugoslavije koja je polako počinjala da truli.

Drama žene koju je igrala imala je poznat i jednostavan zaplet. Susret sa pogrešnim muškarcem. Tipom koji je baš ovim filmom najavio anti-heroja koji dolazi, novog Narcisa, samodovoljnog i samozaljubljenog. Ali, plavuše retko koče na vreme. Osim kada same ne postavljaju pravila igre. Vreme je tražilo Sharon Stone. I došla je. Da odigra žene kao stvorene da pomire vatru i led. Zamislite Kim u ulozi spisateljice krimi romana koja piše prema sopstvenim, stvarnim zločinima. Možda preterujem, ali pogled bi je izdao. Šeron je vratila famme fatale na scenu samo nekoliko godina nakon što je svet, zbunjen i podeljen, gledao Madonino poigravanje seksualnim identitetima. Po tome će mnogi  pamtiti 1992., godinu kada su se sudarili Basic Instinct i Erotica. Plavuše su vratile sadržaj svetu koji se, prezaposlen formom, praznio od ideja, strasti, emocija, požude. 

1955

1992

1986

Čini mi se da se tu negde sve i završilo. Epigonstvo je možda kompliment, ali nije doprinos. Plavuše su i dalje bile tu, ali sve jače sintetizovane, ukalupljene, plastificirane. 

Poneki prestup Cortney  Lov podsećao je na bunt koji to zaista jeste, ali sve slabiji kao i snaga rock and roll-a. Slučajno izletela sisa čuvarke plaže, Pamele Anderson, dok jurca da pomogne davljeniku još uvek je ličila na nešto više erotsko nego pornografski dosadno do kraja. 

U prvoj deceniji dvadesetog veka, Samantha Jones je, na radost oba pola i svih seksualnih orijentacija, na malim ekranima predstavila  pornografiju sa ljudskim likom. Sve svoje orgazme obogatila je neverovatnom duhovitošću, toliko orginalnom da bi se svaki muškarac u nameri da sa mnogo pošalica prepriča svoju sočnu avanturu, ozbiljno zacrveneo. Samantha, junakinja sa kojom Kim Cattrall poriče previše sličnosti, učinila je za moderni feminizam više nego Madonna u prethodnoj deceniji. Žena može da „igra“ kao muškarac. Podjednko zavodljivo i podjednako hladno. Ljupke priče o poreklu sa Venere upakovane u bestseller izdanja za očajne domaćice, premorene službenice i neutešne žene svih genercija, Samantha je poslala pravo u đubre ili pakao sa visoko podignutim srednjim prstom. Rušeći još jednu predrasudu, pride. Onu zbog kojih mnoge pripadnice lepšeg pola sakrvaju sopstvenu „godinu proizvodnje“. Ali, ona je bila tek junakinja popularne mamutske serije čije su sezone potrošene kao i ideje za filmske nastavke. Rabilo se dok je moglo. Šta nam je ostalo?

Madonna je u ultimativnom fajtu sa godinama žrtvovala senzualnost, izvornu italijansku putenost za čvrstu, masovnom ukusu omiljenu građu, nabildovano dupe i izgled atletičarke u senior kategoriji. Ko je plavuša našeg vremena? Trebalo bi da bude ona o kojoj se njviše govori. Plašim se da čujem ime Paris Hilton ali nema ispravnijeg, preciznijeg odgovora ukoliko Lady Gagu razumemo isključivo kao maticu seksualnih manjina, nesigurnih klinaca, neshvaćenih duša bez šanse kada napokon dobiju šansu i pretvore se u dolar. Barem sam ja tako razumeo njen epski Marry the Night sa jednim od poslednjih kadrova kada ulazi u limuzinu i zadovoljno trlja ruke svesna da je jeftinim pahuljicama sa mlekom došao kraj.

Paris odgovara sasvim. Njena poruka je poruka epohe. Možeš sve i onda kada si ništa. Osvajaš čak i one koji ti se rugaju. Važno je samo da pronađeš način da svet ubediš u sopstvenu izmaštanu posebnost. I svet će to papati kao lud. Nostalgično ili kako već, želim da verujem da joj je plava kosa pomogla u misiji koje se grozim. Ali, nije kriva Paris. Paris je posledica. Nju je rodilo vreme. Zbog toga bi trebalo da joj budemo zahvalni, kao i Marilyn, Marlene Dietrich, Kim, Sharon, Grace, Madonni. Čak i kada ne razumemo zašto, snaga plavuše je takva da preko one najdominantnije možemo da čitamo ukus, filozofiju i trendove vremena.

Do neke sledeće plavuše, čitamo se. 

U međuvremenu:

Suočiti se sa Senkom znači bespoštedno i kritički postati svestan svoga bića. Da bi mogao da pronikne u najdublje ponore ljudske prirode umetnik ima samo jedan putokaz – sopstvenu dušu. A na svom putovanju prva stanica na kojoj će se zaustaviti biće baš ona – Senka.

Mae

Grace

#JUSTforGIRLS: Zašto je dobro imati gay prijatelja?

Ne, nikako zbog toga da biste imali alibi da budete na strani onih koji im uskraćuju osnovna prava. U tom slučaju bolje je da zdipite najbliži kamen i svitlate ga u glavu prvog tipa sa prečupanim obrvama koga sretnete na Terazijama. Možda nije gay? Nema veze, vi se borite za principe. Tradicionalne, naravno, a oni nalažu da su obrve a la Momčilo Krajišnik ultimativni dokaz muškosti.

Zašto je bolje da to uradite? Zbog toga što na taj način pokazujete da ste retardirani, ali makar iskreno retardirani, ne retardirani licemer. Umete da brojite? U predloženom slučaju jedna loša kvalifikacija, u drugom – dve.

Takođe, varate se ukoliko mislite da je posedovanje gay prikolice za jurcanje po tržnim centrima ili „ubadanje“ parova po šolji, dokaz da ste posebni. Tako razmišljaju samo istinski zatucene individue. 

Za noramalne ljude (noramlno čitati kao razumno) modusi su sledeći:

-Kolega je kolega silom prilika ili na obostrano zadovoljstvo

-Drug je drug zbog toga što je interesantan, duhovit, kvalitetan

-Prijatelj je prijatelj zato što ste ga procenili kao dragocenu osobu koju pritom poštujete i volite.

Nikakve orijentacije sa tim nemaju veze niti se petljaju u to.

Pritom, prerasuda da je gay friend čista egzotika, upravo je, kao što piše – predrasuda. Moguće je da se niste udubljivali, moguće je da su vas lagali, vrlo je verovatno da niste mozgali na tu stranu ali gejevi su all around i nije isključeno da vaša debela komšinica sa visokog partera, umotana u trikotžu Ivković od glave do pete, ne krije bar dva primerka u ormaru. A, vi - u cipelama sa crvenim đonom za koje teta Sneža Dakić Mikić tvrdi da su jako skupe a ona boginja što ih ima i da se baš po đonu poznaju - tako kasnite za svetom ili srpskom verzijom belosvetskih trendova. 

Vidite ovako, ako tražite zbog trendova, zaslužili ste da vas prvi prijavljeni za to mesto, počasti sočnom konjušarskom psovkom. Umeju to gejevi, ne zavaravajte se. Uostalom šta mislite kako se izražavaju gay konjušari? Citiranjem Molijera u originalu? To vam ne znaju ni ovi sa Megatrenda, rektor Mića izbacio iz nastavnog plana. A, vi mislite da takva sorta, tj.miks ne postoji? Manite se tih opštih mesta na temu istraživanje povezanosti i kauzalnosti profesije- seksualne orijentacije-krvne grupe-boje očiju. Bićete bliže istini.

Dakle, ako vam je do egzotike, tražite alternativne načine. Samo nemojte preko živih ljudi, surovo je. Zaboravite na pružanje utočišta progonjenim Afrikancima iz Banje Koviljače ili drugovanjem sa ekipom sa Kineske pijace. I u tom slučaju ispadate i licemer i ono drugo. A i Sneža o tome ništa nije rekla. A kamoli da je na pomenutoj pijaci nešto pazarila. Ni ekser, bre!

I gejevi zaslužuju iskreno drugovanje. Načelno. Sad, svaki među njima je priča za sebe. Ološ je ološ na šta god se ložio, car je car i kad se tuca na svaka dva sata. Raščistili smo. Krećemo na korsine aspekte.

Gay prijatelj, uz sve rezerve i opasnosti generalizacije, može uvek da vas posavetuje kako da vam se, glede materijala, teksture i dezena, uklopi sve što nameravate da stavite na sebe ili pomodno rečeno da „ponesete“. Znate ono – „Ona to može da ponese/iznese“ itd. Čak i kad ne može. On će učiniti da „nošenje“ makar solidno prođe. Holivud zna koliko, posebno za svoje zlatno doba, duguje velikim stilistima i dizajnerima koji su nameštali sise glumicama bez erektilnih ispada.To ne znači da je nemoguće sresti pedera saduksericom upasanom u trenerku. Čisto da napomenem zbog uopštvanja.

Takođe, opet načelno, dakle, može da bude, ne mora da znači, da vas nauči kako da suparnici zagorčate život bez upotrebe čini i veštičarenja po punom Mesecu. I to tako da vam dotična ne samo ostavi dečka na miru već i da vam ponudi svog na popodne ili ceo vikend. Gejevi sa onom ženski intuitivnom stranom, dobro razvijenom, bez po muke mogu da vam ponude plan kojeg se ne bi postidele Aleksis Karington Kolbi Dekster, Miranda Prisli i Kruela de Vil. Rubi i Uzurpardore se i onako više niko ne seća, a i seljački je.

Gejevi, sorte beef koji žive u teretani, a kući svraćaju par puta nedeljno, uvek će vam pomoći oko grubih radova bez opasnosti da vam se njihova ruka nađe na gluteusu dok tražite nešto ispod  kreveta koji je određen za evakuaciju. Takođe, načelno. Seksualnost je velika, duboka, nepredvidiva.

Redovno ćete biti apdejtovani glede belosvetskih red carpeta, muzičkih i modnih industrija, Grand produkcije, ljubavnika Nataše Bekvalac, planova JK, blamiranja Bojane Stojković i tako unedogled. Sve zavisi od njegovh i vaših aspiracija, tj.šta više volite, odnosno da li ste turbo, urbo ili drnč (bezukusna mešavina svega i svačega). Birajte - od domaće do američke Gage.

Društvo za svaku priliku? Nemojte da sumnjate. Pederi se bolje zabavljaju. Još ukoliko mu dopustite da vas odvede na „njegovo mesto“ provešćete se bolje nego ikada pre. To znaju sve „drugarice“ koje su, kada su jednom ušle u gay klub, zaboravile i na Lukas, Hua Hua, Tube, Moncu, Panterse, Povetarac, Plastic – ponovo, sve zavisi od ukusa. A u klubovima ove vrste, Beograd doduše uvek ima samo jedan „aktivan“, program vam je koncipiran kao mešano meso – od Silvane do Nirvane. 

Tolerancija i sinkretizam na delu. Da svi bokovi i podignute ručice budu srećne.

Takođe, ukoliko su vas ozbiljno smorili startovi tipa Izvini, odakle se znamo ili Zašto dama sedi sama, sve do hardcore-a u maniru Ličiš mi na Umu Truman, ista si mi Gvinet Paltron – ovde ste bezbedni.  Kada se te bezbednosti zasitite nije isključeno da nećete sresti straight tipa koji će vas oprezno pitati za hm, naklonosti. I da ne zaboravim – Dvoje su se tako smuvali:)))!

+ 

BENEFITI:

Duhovitost - veselo veče, popodne, noć i praskozorje...

Partner za raznorazne hobije u opsegu od okretanja šolje do generalke na gajbi. Nisam zao, ima tu i čitanja zajedno, svako svoju knjigu, recitala i slušanja ploča, društveno korisnog rada, ali malo....

Frizer kad zatreba. Manikir kad zatreba. Kuvar kad zatreba. Lekar, pekar, dekorater, i ukoliko imate sreće i ukoliko zaslužujete – Čovek kad zatreba i kad nije neophodno.

Zezanje na stranu, a sva ova pravila su šala uz neobavezno zrno istine, suština je u tome da razmislite. Ne o drugaru, potencijalnom ili već prisutnom, već o sebi.

Kako se odlučujete za nešto u životu?

Zbog čega radite određene stvari?

Zašto nekog zovete prijateljem?
Zašto provodite vreme sa njim kako god da ga zovete?
I šta god da o njemu stvarno mislite...

Šta je poza, šta must have, a šta od istine – VI?

Sve je to queer!

Nije mi bilo jasno šta mu najviše smeta. Čak i u Beogradu većina ubdercover gay momaka se kada prvi put zakorači u aktuelni klub za našu veselu manjinu oseća kao Alisa u Wonderlandu ili nekorektno, u duhu balkanskog humora, prevedeno kao Fata u Merkatoru.

Kažem čak jer svako ko je pogledao bar jednu epizodu serije Queer as Folk ili A list, ili pak imao sreće da ga put nanese makar do Beča ili zemalja Beneluxa ostavivši mu dovoljno vremena da se upozna sa njihovim gay nightlife-om, zna o čemu pričam. Zna da zbog čega naši klubovi, pardon klub, jer teško da više njih funkcioniše u isto vreme kako zbog nedovoljno gostiju da ih sve popuni tako i zbog plemenskih suzavac za suzavac odnosa među konkurencijom u ovom biznisu, izgledaju kao diskoteke u palankama južnije od Obrenovca. Ne računajući onu u Braničevskom okrugu. Tamo se i danas mnogi osećaju baš kao Fata.

Ergo, moj prijatelj se dugo premišljao o svojoj premijernoj poseti klubu sa zastrašujućim prefiksom na slovo G. Za sve postoji prvi put, ali nije baš svaki gladak, sladak i bezbolan. Čega se ljudi prilikom dolaska na ovo mesto sa jedva punoletnim konobarima, previsokim cenama u fazonu deri stoku kad nema izbora, zvanično ali samo zvanično postojećom ventilacijom, gužvom kao oko razigrane mečke na vašaru za Gospojinu u pasivnim predelima drage nam zemlje i nepodnošljivim miksom znoja, crne Malizie, original i fake Chanel Bleu parfema budući da se i na ovom mestu slepo slede (modni) diktati umesto vežbanja discipline „lični ukus“ i s obzirom na to da je i ovde raslojavanje ekipe po obimu džepa živo prisutno– najviše plaše? Zašto se ustežu? Šta očekuju?

Prepoznavanje?

Jao eno mi ga komšija, beži iz WC-a moj personalni trener je na pisoaru skroz levo, aaa sad će klan iz neprijateljske redakcije (brand radnje, teretane, televizije, fast food-a, tezge na Kaleniću) da zna da sam i ja, neeeee evo je koleginica moje bivše ribe dok sam još pokušavao/folirao se/glumio ludilo....

Upad Obrazovaca ili bilo koje druge degenerik družine što nigde ne ide bez bejbolki a posebno ne u varoš?

Teško. Em je jedan plavi kombi uvek prisutan ispred, a ponekad i unutra kada se Dačićevi pitomci smrznu pa uprkos gađenju uđu bar u hodnik do samih vrata da se ogreju na kalorifer, em je Srbija poznata po logoraškoj toleranciji maksime – sve u svoja čet'ri zida, kao i u strogo označenim mestima za izlaske svih bolesnika tog tipa. I nebitno da li to izgovaraju nikada do kraja procesuirane vođe huligana što se odazivaju na vitezovi, junci, patriote i Srbi bre, Ljiljana Smajlović (više poze, bolji rečnik, stabilnija rečenica, tiši ton, isto značenje), Amfilohije Radović (stabilna kletva, poetske slike, slobodna upotreba i interpretacija biblijskih citata, odnosno Gospoda lično, viši ton skoro pa krik), Sloba Antonić (stabilna rečenica, duže pauze unutar iste i tiši ton seckan uzdasima u skladu sa akademskom veličajnošću) ili Vendi (posvađana sintaksa, leksikologija na ivici suicida, pozajmljenice, internacionalizmi, latinski citati i neologizmi zbog kojih Vujaklija i Vilhar mogu sve samo ne da počivaju u miru, seksi izgovor podržan nemirnom gimnastikom jezika). Nabrojani čine tu lokomotivu, hoću reći vertikalu. Kako bi to sročila Aleksandra Janković neki drugi put ili pogledajte u emisijama kod Lee Kiš.

Zatim, i vlasnici klubova, pardon kluba, unajmljuju obezbeđenje. Do te mere profesionalno da svakog gosta bez razlike i protekcije, gleda kao smrdljiv sir i u skladu s tim više nego nežno pretresa. Bilo je ispada i prilikom obavljanja te dužnosti posebno u vreme trajanja kluba preko puta Vaznesenjske crkve.

Tu su unajmljene rmpalije davale svojoj homofobiji oduška i to onako široko, pa je bilo mnogo drpanja, udaranja po dupetu i stiskanja za struk ali onako otvoreno, bez kao slučajno, omaklo mi se foliranja i sličnih kulovskih fazona. Međutim to što te agresivni džiber sa Bežanije drpa izazivački te gledajući u oči u maniru imaš nešto protiv i 'ajde samo zucni nešto nije umanjivalo tu tešku i bednu kulovštinu.

Čak su i „tetke“ - oni najnežniji gejevi što pola dana maštaju o seksu sa pravom sirovinom, gotovo nemuštim bajom sa metar i po u leđima i oficirskom frizurom (nači, šišaj me na opasno), a drugu polovinu provode u na propast osuđenoj potrazi za istim sve pokušavajući da ispitaju teren kod taksiste, najmasivnijeg poglavara bloka 61 u teretani, konobara ili mesara kad ih keva pošalje po mleveno – bile uvređene. Nije potrebna ne znam kakva inteligencija da bi se osetilo poniženje. A ono, kao što vidite ili znate, može da se doživi i na tom, logoraški precizno i fašistički pedantno obeleženom mestu za nas koji vam bilo gde drugo smetamo.

Dalje, čak i kada bi se Miša 1389, neprikosnovena huliganska gay ikona iz redova mladićevske omladine, po nalogu Ljiljane Bulatović, Palme ili patrijarha lično, temeljno maskirao u tirkizne haljetke i dekorisao inače lepe i dugačke trepavice (ko u Milice iz narodne pesme) pokazujući da i Beograd drag queen za trku imade, malo toga bi mogao da uradi sam. Najverovatnije bi na razočarenje Ljilje, Palme i Njegove svetosti završio na gvozdenim krevetima u dark room-u.

Sad, izem ti apsurd, i Dačićevi i klubski čuvari nadležni su samo za ova zagušljiva četri zida i okolinu ali isključivo do granice trotoara tako da, susret sa Mišom u autentičnom izdanju i bez maskare  nije isključen već iza prvog ćoška. Bilo je takvih slučajeva, klupski veterani pamte, posebno na crvena slova i verske praznike sa golemim patriotskim potencijalom. Tada i logori stradaju.

Suočavanje sa sobom?

To je već ozbiljnije pitanje koje podrazumeva psihološku gnjavažu i natezanje oko identiteta i velikih muka oko spoznaje, određivanja i prihvatanja istog. Ali, da ne bude zabune, toga niko bez obzira na orijentaciju, političku pripadnost i broj cipela – nije pošteđen. Svima nam je u zadatak. I nije lako.

Čitati sebe preko grupe nije pravi put, nigde pa ni ovde. Ukoliko ste labilni i dalje u otvorenom ili hladnom ratu sa samim sobom, saberite se pre ulaska. I ostavite sve nade napolju. Posebno ukoliko vas one vode u pravcu Sarah Kay očekivanja. Ne, tamo nećete zateći gomilu divno odevenih momaka koji ćaskaju latinizarnim rečnikom u Burberry sakoima i mojitom u ruci. Ne, ne. Šta god da vidite pogledajte dobro i ne poistovećujte se. Prepoznavanje je ok. Ali za to već morate znati dosta toga o sebi. I biti sigurni u isto. A videćete mnogo. I samo polako, strah može da vas učini većim fašistom i od onih koji vas sateruju na površinu ograđenu živim zidom. Sve je to queer. A šta može da bude čitajte u drugom delu.

(kraj prvog dela)

U vinu je istina i još ponešto

Kada smo napokon ušli u stan posle četrodesetominutnog bauljanja po Zemunu u potrazi za bocom bilo kakvog vina, on je bio bled. Ukoliko išta naučite u vezi koja dugo traje jeste to da bez napora pročitate pogled partnera. U njegovom su sevale munje, a tom prilikom usta su mu postajala još tanja. Ipak, sve je to bila poruka za mene, prema svom drugu koji je uveliko cvrkutao o hladnoći, otkazanom dejtu i potrebi da što pre saspe u sebe ono što smo kupili, bio je i dalje onakav kakvim smo ga ostavili. Normalan.

Mene je optužnica čekala u kuhinji prilikom potrage za vadičepom. Ne, nije mu palo na pamet da ga pronađe dok smo mi tragali za bilo kakvom radnjom ili kioskom otvorenim u dva posle ponoći. O pripremi čaša da ne govorim. Na lenjost i bahatost svog dečka odavno sam navikao. Prihvatio sam ih, ljutio sam se jedino kada je on to nazivao „opuštenošću“ nasuprot stresnom perfekcionizmu i detaljisanju. Kao da su ekstremi jedino što postoji na svetu i kao da između ne postoji ništa, nikakva nijansa, sredina. Nisam razmišljao o tome. Razmišljao sam o generalizacijama. Lično, volim to kada nekakva banalna situacija poseduje epifanijski potencijal. Preterujem naravno, ali toliko o tome da smo mi gejevi, bolesni perfekcionisti koji bi rođenog oca prodali za lepo dizajnirane podmetače i visoke elegantne čaše. Ima nas raznih. Moj dečko je bio lomljiv u struku, nežan, barem što se spoljašnjosti tiče, kao Štrumfeta, sa pokretima dostojnim markize u budoaru francuskog  plemstva onomad kada su se pisala pisma i vozilo kočijama. Ali što se tiče odnosa prema narečenim podmetačima, čašama, uključujući jastučiće, prekrivače, fotelje, prozore bio je najobičnija, naravno muška,  baraba koja  ždere čips u fotelji  i gleda, doduše, tursku seriju bez imalo muke što mu se paučina spustila do čela i neprijatno ga draška dok preživljava to što tamo neka cica saznaje ko joj je stvarno otac.

Kada smo se napokon u potrazi za vadičepom našli u kuhinji, počeli smo kao najtipičniji hetero par da se domunđavamo dok je gost u dnevnoj sobi. Šaputanje nabijeno agresijom. Meni definitivno nepodnošljivije od najgore dernjave.

-Odakle ti ideja da se ponudiš da ideš s njim po vino?

-Zašto? On je naš gost. Hteo je da ide sam, a pojma nema o ovom delu grada.

-I gde ste bili sat vremena?

Šta da mu kažem? Da je na pumpi koja nam je služila kao market u ovakvim situacijama kada se pošten svet drmusa u svojim noćnim morama ili smeška u najslađim snovima, na vratima pisalo POPIS. I da smo zatim krenuli dalje kao što jesmo.Opet sam uopštavao. Bili su najbolji prijatelji. Godinama. U pederskom kontekstu, podžanr „tetke“ to je značilo pet kafa nedeljno, ispovesti bez kraja i konca, precizna i preopširna analiza čaršije, podvrste „gay“, a zatim čaršije podvrste „celebrity“. U prevodu mnogo novih šema, raskida, kres kombinacija, neverovatnih partnerskih izdaja i noževa zarivenih u leđa, mnogo JK, mnogo Gage, Beyonce dakako, nešto manje Rihanne i tek usput Katy Perry. Razmena nesebična – lutkice, krpice, nezaobilazni aksesoar. Bilo je i onih malo suštinskijih situacija među njima. Mislim na ono kada čovek čoveku stvarno zatreba, pa bio gay, straight, štagod. I nisu loše prošli. Našli su se jedan drugom. Kome dakle nije verovao? Meni ili prijatelju?

Ako je prijatelj zaista prijatelj, a ja neveran i nasrtljiv bezobziran partner, logično je da ću biti odbijen a moja „mlada“ apdejtovana koliko dok odem da pišam. Nema mesta bojazni. Ako sam ja dečko koji je zaista dečko, lojalan i postojan čak i u ovim vremenima kada je instant prevara must have od virtuelnog do realnog, sačekaću jutro kada se otrezni od onoga što smo posle skoro sat vremena ipak pronašli da pazarimo i ujutru ću ga postaviti za sto. Nije verovao ni meni ni njemu. Porazno, posebno posle tolikog staža, znate ono jedemo za istim stolom, spavamo u istom krevetu, ista nam potrošačka korpa. Ili je i ovaj stav demode?

Svejedno, bura se brzo stišala. Na red je došlo vino. I nove, stare priče. One koje i ja mogu da čujem. Gost je cvrkutao, dobrano zagrejan pićem, kao dežurna sokačara u palanci na kraju sveta koja, pored sposobnosti da sve čuje i da sve zna ima još jednu – da pije kao kamiondžija. Eto prilike da se još jedna tipska slika ili predrasuda redefiniše. Sve je poznato ali su miksovi originalni.

I tada se, kada su mu obrazi već odavno postali purpurni, razvezao sa sasvim.

-U utorak mi je stan prazan, imam snimanja celo popodne (dotični je držao mikrofon po nekim crvenim tepisima na lokalnim dve fotelje i fikus televizijama) tako da možeš opet da zoveš M.

Ponovo munje u očima mog opuštenog saputnika. Izgleda da je baš bio opušten. Po mnogim pitanjima. Divio sam se njegovoj sposobnosti da bez obzira na balone belog vina koje je svakog vikenda bilo da smo „ostali kući, jebiga“ ili otišli u neku beogradsku gay komoru bez ventilacije ulivao u sebe, uvek zadrži kontrolu. Čak i dok povraća iza Monumenta, predoziran omiljenim aperitivima, u mraku „da ne vide zlobne tetke“. Opet me je gledao. Lice gosta je poprimilo originalan dizajn. To može samo majka priroda. Purpurna osnova se pretvorila u podjednako intenzivne tufne na pozadini koja je sada postajala mrtvački bleda. I polako su iščezavale sasvim, topile su se kao na snegu. Nekim razgovorima muškarci nikada ne bi trebalo da prisustvuju. Da, da..Muž nema šta da traži u sobi kada ženi dođe prijateljica iz redova najdražih torokuša. Dečko kada devojci svrati favorite koleginica. Peder kada njegovom dečkiću bane drug koga on sam i onako oslovljava u ženskom rodu. Devojka kada dečku svrati ortak. Slobodni ste da dopisujete varijacije.

Teorija i praksa. Najzad sam shvatio suštinu nepoverenja. Ne između nas dvojice, nego onako filozofski, u smislu kategorije. Ko ne veruje nikom ima dobre razloge za to, samo bi trebalo malo da se – opusti. Da pokuša da dokona da to što sam sebi ne veruje nema snagu univerzalnog principa. Ako ja varam sve i svakoga ko mi daje jebeno pravo da to učitavam u biografiju ostatka sveta? Od onog ko mi drži glavu dok povraćam do onoga što mi broji keš na šalteru u banci. I da još budem dovoljno perfidan da svoj truli stav nazivam posledicom bogatog životnog iskustva. U slučaju mog čkodeta, čitaj: dugogodišnjeg krstarenja beogradskim gay undergroundom sa povremenim skokovima u region. Kriza je, znate i sami. Ima vremena i za belosvetski explore.  Lepo je to kad sopstveni trulež prekrstiš u mudrost. I budeš dosledan u prodavanju onoga što si smislio. Niko ti ništa ne može. Samo vino može da te zezne. Posebno kada ga pije TV voditelj/ka. Profesionalna deformacija, pijanstvo, glupost ili, avaj, iskrenija duša?

Bezukusne jagode

Prošlo je vremena taman koliko treba da možemo o tome da razgovaramo mirno. U foteljama, manje žustro nego da je reč o duelu Čede i Dodika, BUS Plusu, Lauševiću i Nikolaidisu. Naravno, ne baš u maniru chitchat-a, već nekako svečano, tiho, gotovo kao u kapeli, ali bez bure. Tokom njegovog govora nisam otkrio ni trag od neke zaostale, sakrivene emocije, neki recediv nekadašnje strasti. Pustio sam ga da govori bez bilo kakvih upadica, podpitanja, mojih tonskih reakcija na skali od “cccc” do smeha i uzdaha različite dubine. Znam da mu je prijalo. Zapamtio sam tu rečenicu iz teksta o gej vezama u magazinu TIME da pederi čak i kada se svađaju ne propuštaju prilku za performiranje, igranje uloge koju poistovećuju sa glumom u lošoj pop pesmi. Ima u tom igranju nekog posebnog zadovoljstva. O čemu god da govorimo, uvek je prisutna misao o inscenaciji, o refleksu sopstvenog umeća pred nekim zamišljenim auditorijumom. Ali, preduslov je upravo ono o čemu sam govorio – savršena, stopostotna očišćenost od bilo kakvih emocija prema temi, subjektu, objektu, radnji.

Nikada u klubu nisam bio miran kada sam morao da izađem s njim, pričao je. Za njega je odlazak tamo, na isto mesto, za isti šank i među iste ljude bio obaveza. Duhovna hrana, mada zvuči glupo, uživanje - to sigurno, provod – sam je koristio tu reč. Čak i kada se očigledno smarao to je i dalje bio provod. Za mene, već temeljno izmučenog nesmirujućim sumnjama, stalnom paranojom i strahom, siguran pokazatelj da nekoga ili nešto čeka. Stajao sam, bez da samo to hteo, kao olovni vojnik u grupi veselih “tetaka” koje su znale baš svaki stih pesama iz onog “bloka” posle dva ujutru koju je većina gejeva bez obzira na profil (turbo, urbo, a, p, uni, bears,queens, dudes, hunks, beefy, twinks...) jedva čekali. Pevanje i uvijanje bi bilo pekidano samo kada je došaptavanje bilo nephodno. Od tog došaptavanja sam šizeo posebno kada bi se neko od razigranih iz ekipe okomio na njegovo uvo. Šta mu govori? Ko se pojavio?

Neki bivši, neki smrtonosno dobar, neki kojeg nije uspeo da preboli? I scenario u mojoj glavi već definisan ovim pitanjima počinjao bi da se piše sam od sebe. Sada će taj koji se pojavio, a pojavio se sto posto samo ja ne znamo koji je, da mu priđe, njih dvojica će se pogledati, shvatiće koliko je to nešto i dalje jako između njih, počeće da se krljaju, vataju, proždiru.Odjuriće iz kluba, tucaće se satima. Ostaću tu sa njegovom ekipom osramoćen i ismejan. Neću moći da podnesem svitanje. Oni će se i tada tucati. Svaki naš seks biće zaboravljen, biće nedostojan sećanja. Spoticaću se o njegove stvari, uspomene će me daviti sve dok sasvim ne poplavim i ne odjurim napolje kao ukleta duša. Bilo gde, samo da nisam u tom stanu.. Oni će se tada maziti, spremati pravi ljubavnički doručak, onda će se dobiti novu inspiraciju za seks, taj stari/novi će gurati jagode u guzu dečka koji je do pre par sati živeo sa mnom, a onda će ih gutati i vraćati zasigurno ogromnu kitu na to isto mesto. 

Napolju je bio februar. Loše vreme za jagode, osim one velike hibridne, bezukusne čak i u seksualnoj igri. Od čega sam bolovao? Od viška mašte zbog čega bi trebalo da proklinjem i Vajlda i Remboa i Bukovskog i Džojsa i dan kada sam okrio svoju ljubav prema književnosti i filmu. Ili činjenicu da sam uvek uspevao da zavolim pogrešne tipove. Tada sam još uvek verovao da su moje patnje ljubavne, da sam ja čovek koji voli i koji je ostavljen. Odnosno čovek koji, kao olovni vojnik, stoji ispod disco kugle u gay klubu suočen sa smrtnom opasnošću da će biti ostavljen. Čim bismo krenuli kući odahnuo bih i više se nisam bojao. Nije mi padalo napamet da mogu da budem ostavljen i bez prisustva i posredovanja drugih. Odahnuo bih kao posle bitke. Primirje do sledeće subote.

Kasnije sam, izalazeći sam i prilično se dobro provodeći u tom istom klubu, shvatio da veliki broj homoseksulaca deli isti strah zbog kojeg sa dečkom radije izlazi na “straight mesto” čak i po cenu da ne sme nijednom da vrcne bokovima ili ostaje kod kuće. Nemoguće da su svi bili tako strašno zaljubljeni, sve sami emotivci, sve sami monogamni tipovi željni čaja za dvoje i šaputanja na jastuku. Znamo da nije tako bez obzira na to da li ste gay ili hetero, brzina zasićenja partnerom postaje sve brža. Jedna od retkih stvari u konstantnoj progresiji uprkos žilavosti mita o romantičnoj ili čak bilo kakvoj ljubavi koji se i dalje ne da.

Kada smo se, dve godine kasnije, stvarno rastali i to kilometrima daleko od gay kluba, vec sledećeg jutra sam te zvao da se nađemo posle posla. Računao sam na tvoju upućenost u aktuelnu ponudu sočnih, mladih “kvinsica” u gradu budući da poslednjih šest meseci veze zbog moje paranoje nismo izlazili u klub. To nam je i došlo glave. Dobrim delom. Sećaš se? Klimam glavom. On gasi cigaretu i nišani me pogledom pravo u oči. Znam da sledi nešto važno.

Pošto sam, tek sada, mesecima posle raskida potpuno ravnodušan što se tiče Ivana (tako se zvao njegov bivši dečko, ljubitelj provoda i orginalne konzumacije jagoda što nikada nije pouzdano utvrđeno),nije mi jasno zašto se uvek vadimo na ljubav kada nam je više nego jasno da je problem u onome što sami sa sobom nismo rešili: gnjecavo samopouzdanje, teror sujete, ego kojem ni ne razmišljamo da se suprotstavimo. Zato što je najlakše? Zato što je opšte mesto? Alibi na koji većina sažaljivo klima glavom? A ti, bar znaš, da mi pederi nekako od najranijih dana kubrimo sa ljubavlju. Od školskog dvorišta kad prvi put skapiraš šta znači nevoljenost, pa nadalje. Nekako proporcionalno, jel da? Sada se već šalio. Kako gubiš sposobnost da, kako se ono zvanično kaže, emocionalno investiraš, tako raste tvoja potreba da budeš voljen. Najvoljeniji. Jedini.  Zato se u prisustvu drugih za koje si ubeđen da žele isto osećaš ugroženo kao zver u zasedi. I za čas poveruješ da je tu negde opaki tip obdaren kao Prijap , lep kao Apolon, sa frižiderom punim svežih jagoda. Sam ga gradiš, modeluješ, u dosluhu sa ukusom onoga kome bi on trebalo da se dopadne a koji vremenom brzo upoznaš.

Složio sam se, ali nisam odoleo da ne dodam – ili u skladu sa svojim nedostacima. Namerno sam to rekao budući da je moj drugar bio lep i nočit momak, obdaren što se u našim krugovima brzo čuje čak i kada se ne želi. Dovoljno dobar komentar da mu dodatno pokaže svu besmislenost onoga što je tog, epifanijskog popodneva, sam spakovao u svoju slikovitu ispovest.