Dan Ponosa u Beogradu

27.jun, Knez Mihailova

     

                               

Opasan ples Aleksandra Mekvina

Važio je za enfant terrible svetske modne scene. Lepota se nalazi na najčudnijim mestima, čak i na najodvratnijim – govorio je. Aleksandar Mekvin (Alexander MC Queen) pripadao je generaciji ukletih umetnika, onih čiji glas dopire od romantizma do naših dana. S obzirom na njegov estetski credo nemoguće je ne pomisliti na Bodlera (Charles Baudelaire). Prokleti pesnik je lepotu tražio u mračnim ćoškovima Pariza, u zločinu, u urbanom pejzažu koji se iz minuta u minut menja. Zgađen predstavom o dobroj, cvrkutavoj i naivno lepoj prirodi, Bodler, buntovnik i arhigrađanin, tragao je za suštinskijim saglasjima u njenom “hramu”. Čini mi se da je to, na sopstvenom polju kreativnog izraza, radio i Mekvin. Tako je nastala moda satkana od dinamike i sinkretizma. Haljine su prvi put u modnoj istoriji planete pokazale da su sposobne da čine pokret. Same za sebe, iz svog neopozivog mrtvila. Zbog toga, ne mogu da kažem da je Mekvin došao iz budućnosti jašući na blistavom hologramu. Baš onom koji je na Nedelji mode u Parizu, 2006. godine, projektovao duh i telo Kejt Mos (Kate Moss). Mekvin je prvi spustio, artificijelnu digitalizovanu, Kejt na scenu i ništa više nije bilo isto. Nije slučajno Mekvin i nije slučajno Kejt.

Jer, život je beskrajno zabavan, govorio je, ponekad opasno zabavan i to je ono što mogu da shvate samo oni koji plešu na ivici. Između raja i pakla, koje je često pominjao, pristao je na sebe. Sopstvenu seksualnost nije dugo držao u ormaru, a podrazumevanu etiketu crne ovce zamenio je ružičastom.

Ja sam ružičasta ovca u svojoj familiji – govorio je tražeći pravu boju za tako važnu stvar u životu. Činjenica da je sa šesnaest godina napustio školu i otišao da šegrtuje u kući “Anderson i Šepard” povezuje ga sa još jednim prokletim i genijalnim umetnikom – Remboom (Arthur Rimbaud). Da, elementi Mekvinove biografije neodoljivo podsećaju na klinca sposobnog da zapanji najslobodoumnije, da skoči na salonski sto i kaže ono što zaista misli. Da zavede ostarelog Malarmea (Stephane Mallarme), opeva Ofeliju lepu poput snegova i francusko društvo pijano kao pijani brod. Zatim i da napusti sve i zaputi se u Afriku, sasvim gogenovski, i da traži, traži i traži. Šta je iza azura, šta donosi slom čulno omeđenog, kakve prizore vidi oko koje je dospelo do transcedentnog? Još 2003. Mekvin kolekciju inspirisanu škotskim udovicama prikazuje u olupinama broda, dok su ljudske figure bile figure sa šahovske table. Ironija je privilegija. Ironija je talenat.

                                                
Mekvinu su poznati bili ucrtani na dlanu u trenutku kada se rodio. Klijenti kuće “Artur i Šepard” bili su princ Čarls (Charles, Prince of Wales) i Mihail Gorbačov (Михаил Горбачёв). Logično je što su kasnije u njegov život došle Kejt Midlton (Kate Middleton) i Lejdi Gaga (Lady Gaga). Romantične haljine u viktorijanskom stilu stoje paralelno sa kopitama koje su podelile svet. Romantično i ekstravagantno komuniciraju biranim rečnikom. Kao ženidba sa filmskim rediteljem, Džonom Forsajtom (John Forsythe), i testament u kojem je najviše brige poklonjeno komforu i lagodnom životu tri psa koje je ostavio iza sebe.

                                             
Po mnogo čemu, Alkesandar Mekvin je najavljen čovečanstvu. Prema širini i dubini vizije sličnih njemu već je bilo. Jer, šta god vam govorili diletantni, oni naizgled zaštićeni nemoćnim prezirom i jalovom ozbiljnošću, moda je poezija. Otkad je sveta i veka. Od egipatskih reljefa koji predstavljaju nedodirljive božanske prinčeve. Kroj je stih, rima, zapeta.

                                                   
Zbog toga je odnos prošlosti i budućnosti u slučaju Aleksandra Mekvina dijaloški. On je večno, ali obogaćeno vraćanje glasa minulog koji je, kao eho, odjeknuo do budućeg, dodirnuo ga i vratio se u sadašnjost šokirajući je kao epifanija, kao tornado. Poput nepisanog pravila, obrasca, paterna ili arhetipa, kao neminovnost koja svetu, od epohe do epohe, daruje nekog Bodlera, Vajlda (Oscar Wilde), Remboa, Mejpltorpa (Robert Mapplethorpe), Nurejeva (Рудольф Нуриев) ili Mekvina. I svet postaje bogatije mesto. Saznaje više i vidi dalje. Oni ga nažalost brzo napuštaju ucrtavajući u lice čovečanstva trag, blistavu brazdu. Ljudi komete. Stvaraoci. Svet nikada ne uspeva da im pomogne. Ne razumeju se dovoljno dobro. Taj raskorak je kolevka mita. Nesposoban da preživi smrt majke Džojs (Joyce), savladan naporima da se sabere i nedovoljno pomognut retweetovima svojih poslednjih misli, Aleksandar Mekvin se ubio u svom stanu u Londonu. Konopac je okončao ostvarenje njegovog najvećeg straha. Majka je ipak umrla pre njega. Leš je otkriven posle 24 sata.

UDRI, CEPAJ, LOMI, ŠČEPAJ

Koliko savremena muzika komunicira sa LGBT populacijom s obzirom na to da su polne uloge u tekstovima čak i onih najprogresivnijih ili najprovokativnijih među muzičarima strogo podeljene prema tradicionalnoj muško-ženskoj šemi. Muškarac zavodi, ostavlja, jebe, pati, pijanči, orgija, kaje se, žena roni suze, sveti se, moli za oproštaj, preti, svršava, manipuliše, ruga se, voli, mrzi, ostavlja…

http://wannabemagazine.com/udri-cepaj-lomi-scepaj/

Moj tata je gej!

http://wannabemagazine.com/moj-tata-je-gej/

Hvala!

http://wannabemagazine.com/hvala-na-koje-svet-uvek-zaboravlja-18/

Bili su i sami ili su ih samo stvaranjem podržavali. U slike su sakrivali potisnuto, lično i zabranjeno. Snimali su filmove ne bi li izrazili umetnošću artikulisanu potrebo da u njima vidimo ljude. Velike glumice su hrabro prihvatale uloge. Glumci, nekada stidljivo, danas bez dvoumljenja. Pisali su velike romane o sebi i drugima. Pravili fotografije koje sažimaju strast, perferziju, požudu nečega što je mnogo više od alternativnog načina života. Od svojih želja komponovali sonate i arije. Filozofske sisteme i haljine koje uživaju status muzejskog eksponata. Ništa nam nisu uskratili.

Robert Mejpltorp (Robert Mapplethorpe), Mikelanđelo XX veka, dramatičnim chiaro scuro kontrastima do ivice dovodi ono što je tako zabašureno na tavanici Sinkstinske kapele. Na oltaru, gotovo nevidljiva, stoji jedna odrana koža. Jedini autoporetret koji je najpoznatiji homoseksualac antike ostavio iza sebe. Sebe - praznog od materije, usred jezive drame Strašnog suda, odran, prazan i kažnjen. Slikar koji je uveo voluminizirana, nabrekla, atletska tela u sakralno slikarstvo, postvio je svoje prijatelje i ljubavnike među bogove. Za razliku od samoopsednutog Direra, nikada nije slikao sebe. Sve do konačnog pada pod teretom lične drame čiji je glavni junak krivica. Tada je, svojom voljom, rezervisao sebi mesto u ognju.

Čudno, ni Mejpltorp nije ostavio mnogo autoportreta iza sebe. Još jedan veliki otpadnik, noćnik, autsajder u ljubavi, eksplicitniji od kolege Helmuta Njutna (Helmut Newton), ponovio je Mikelanđelove motive, u punom naponu sirove muške snage izvlačenji u prvi plan ono što je kod Mikelanđela eufemizovano, podrazumevano, tajno – sex, bizarnost, svu tamu Erosa.

Dekadentni svet istina u objektivu umetnika-otpadnika

"Sati" - film po romanu i o romanu: filmske dive za genijalnu spisateljicu, divu

                               

Homoerotski motivi u dubini platna i vatrometu boja

                               

Vodili su i ratove iz kojih su se vraćali kao pobednici. Podjenako autoritativni kao stilski diktatori zlatnog Holivuda zbog kojih su dive dobrim delom postajale to što jesu. Planeti su poklonili modu.Dugujemo im za otkrivenu lepotu, slobodu, inspiraciju, teritorije, ogoljene istine i požudu bez koje bi kultura bila samo skup regula i zakona. Mrtva poza. Ornament bez snage. Laž.

Aleksandar Makedonski. Vagner. Rudolf Nurejev. Virdžinija Vulf. Imperator Hadrijan. Ginsberg. Čajkovski.Karavađo. Platon. Prust. Sergej Ajzenštajn. Leonardo da Vinči. Endi Vorhol. Ričard Kromvel. Galijano. Almodovar. Oskar Vajld. Đani Versaće. Leonard Bernštajn. Tenesi Vilijams. Dejvid Bouvi. Keli Mek Gilis. Martina Navratilova. Elton Džon. Džoan Kraford. Lord Bajron. Goja..Sirano de Beržerak. Simon de Bovoar. Rok Hadson. Džordž Majkl. Marlena Ditrih. Kol Porter. Džoan Baez. Vladimir Horovic, Montgomeri Klif. Fredi Merkjuri. Riki Martin. Volfgang Joop. Semjuel Barber. Bendžamin Briten. Džon Gilgud. Džodi Foster. Žan Pol Gotije. Ian Mek Kelen. Kristian Dior. Lorens Olivije. Džon Šlezinger. Iv Sen Loren. Mikelanđelo. Marlon Brando.

Hvala im što nisu bili sebični.

Madonna & Gaga: Dionis, Apolon i Narcis

U Gaginim spotovima sex je od početka do kraja performans, do kraja artificijelan, "odigran" neizostavno dizajniran do te mere da na momente deluje i fascinantno i jezivo. Prisustvujemo odnosu iz kog su svi telesni sokovi istekli i koji uživanje, paradoksalno, crpi iz sopstvene plastificiranosti. Ljubavnici u spotu "You and I" ili "Bad Romane" samo su izuzetne, besprekorne marionete, u poređenju sa parovima iz "Take a Bow" ili "Secret", deluju beskrvno u najmanju ruku.  Ni traga istinske požude koju je Madona donela na MTV i zbog koje je kamenovana. Bez putenosti, bez fluida, bez stvarnog doživljaja, tela u njenim spotovima se uživljavaju u odabrane uloge a tačka preseka je neverovatno prazna. I Madona uživa u ulogama, ali arhetipskim, muškim i ženskim, raspodeljujući moć u skladu sa stvarnom prirodom seksualnosti. Setimo se samo "Open your heart", te "mimičke psihodrame" u kojoj svi akteri na svoj način nemo izražavaju sopstvenu žudnju. Madonini homoseksualci su mnogo više od scenografije, pokrenuti su nagonom a ne aktivizmom. Tu smo uvek kao na iglama, očekujući eksploziju iz sekunda u sekund. U spotovima Lady Gaga čekamo isključivo nove šokove, iznenađenja, pitajući se šta će ona uraditi sledeće sa samom sobom, sa sexom i ostatkom sveta  nadahnuti opijumom njene samozaljubljenosti i samodovoljnosti. Ali, reč je o kultovima epohe, zar ne?



Porediti Madonu (Madonna) i Lejdi Gagu (Lady Gaga) je reakcija na prvu loptu, neosnovana i nepromišljena. Planetarna popularnost je ono jedino što povezuje dve Italijanke kojima svet nije uspeo da odoli. U svemu ostalom njihovi putevi se razilaze. Zbog toga smatram da je i jednu i drugu, neko će reći ikonu šoubiza, neko umetnicu, a neko opet samo pevačicu – nemoguće sagledati mimo trenutka u kojem su se pojavile.

Još od 1984. godine, kada se prvi put ukazala na MTV-ju, Madona komunicira muzikom i igrom, instiniktom i govorom tela, autoerotičnošću koja fiksira pogled i podrazumeva reakciju. Carstvo kojim vlada, samouvereno i izazivački, jeste carstvo seksa. Zbog toga je nemoguće ne složiti se sa teoretičarkom masovne kulture, Kamil Palja (Camile Paglia), koja tvrdi da je Madona svojim inteligentnim pronicanjem u samu suštinu seksa učinila beskrajno mnogo za savremeni feminizam, učeći mlade žene da, razvijanjem sopstvene seksualnosti, gospodare svojim životom.



Pre svega, tražeći u čulnom lepotu i zadovoljstvo, prihvatajući animalno kao neotuđivi deo prirode. Tamo gde kod Madone gledamo prirodu, kod Gage vidimo dizajn. Ali, o tome ćemo kasnije.
Da bi se se razumela seksulana napetost među polovima, važno je govoriti o dionizijskom (ženskom) i apolonijskom (muškom) principu koji ilustruju suprotstavljenost prirode i kulture. Priroda, kao i žena, poseduje prokreativne moći, sposobnost rađanja i obnavljanja života, ona podrazumeva dubinu i silu koja izmiče redu, harmoniji, logici i razumu.

Ženskost je demonska, bujna, haotična, nepredvidiva, kao priroda sa kojom je u stalnoj vezi. Na originalnom plakatu za film “Niske strasti” (Basic Instincts, 1992.) pisalo je: “Femme fatale je sila prirode”. Apolonski, muški princip, koji je civilizovao plemenska društva, kroteći ih načelima razuma, logike, reda i kulture, istovremeno je i izraz nemoći i straha pred snagom dionizijskog, a time i ženskog. Zbog toga je važno shvatiti da su svi (muški) standardi (estetski, modni, erotski) zapravo napor za uspostavljanjem kontrole, za pronalaskom forme za ženskost koja je u isti mah ograničava, fragmentira i kanonizuje, ali smanjuje mušku anksioznost.

U eseju Sex, ljubav, praznina, Zorica Tomić piše: “Standardi lepote koje kreiraju muškarci, a kojima se žene oduvek pokoravaju, služe nekoj vrsti ritualnog ograničavanja arhetipske seksualne privlačnosti žene. Moda je uvek bila neka vrsta eksternalizacije ženine demonske nevidljivosti, misterije njenih erogenih zona.” Kao što nasuprot ženskom koje vuče na dole, u dubinu, stoji muško koje teži visinama, kao što nasuprot intuiciji stoji govor ili nagonu umetnost koja ga artikliše i čini prihvatljivim – carstvu prirode stoje tvorevine uma, poput kulture, umetnosti, nauke. Upravo u tom sudaru rođena je ličnost Zapadnjaka, “taj glamurozni, borbeni, kontrolišući Ego” koji je dionizijski raspoloženog Don Žuana prvo učinio plejbojem (muškarcem koji bira i procenjuje) i, konačno, u našem vremenu, samozadovoljnim Narcisom.

Madona pripada epohi poslednjih trzaja odbrane pred novim dobom samoopsednutosti i distance. Ona je još uvek imala razloga da podseća žene da su dominantan pol i da ovaploćuje ženskost u njenim najrazličitijim vidovima: seksualnost i agresivnost (Borderline), glamur i duhovitost (Material girl), hladnoća i ravnodušno zavođenje (Open your heart), paganska senzualnost (Like a Prayer), moderna ikonografija, elegancija i moda (Vogue), dekadencija i biseksualnost (Justify my Love), ranjivost i nežnost (Frozen).





Njena muskularizacija, sve intenzivnija kako se približavamo našem vremenu, neverovatno je komplementarna sa njenim karakterom. U epohi koja briše razlike, u opasnosti su i Dionis i Apolon. Možda, čak, vrhunska tačka u razvoju zapadnjačke ličnosti, rođenoj u ime odbrane od surovosti prirode, paradoksalno završava u negaciji Drugoga, u očaravajućoj okrenutosti sebi, u zatvorenoj samodovoljnosti. Što je Madonina zadnjica čvršća to je ona bliže standardima iz kojih j nastala Gaga.


I dok je za Don Žuana poželjna svaka žena, budući da njegova želja nije ograničena kanonima lepog i dopadljivog, a strast lišena kontrole, plejboj se drži utvrđenih standarda na osnovu kojih bira, procenjuje, kalkuliše, on se oslanja pre na svoje oko i na svoje znanje, nego što dopušta nagonima da ga vode. Narcis, junak našeg vremena, zapravo je ekstremna verzija plejboja, skoncentrisan isključivo na sebe, nezainteresovan za ozbiljnije odnose samim tim što je apsolutno nezainteresovan za drugog.
Savremeni Narcis je danas najdominantniji tip muškarca, a “vreme koje ga je iznedrilo je vreme spektakla, reklame i slave. (…) Narcistička ličnost živi u ogledalnom svetu u kome traži potvrdu svoje sposobnosti da ostavi utisak i da privuče druge.” (Zorica Tomić, Muški svet) Na toj privlačnosti se sve i završava. Logično, završavamo u scenama spota “Paparazzi” u kojem Lejdi Gaga precizno pokazuje ispraznost savremenog “I love you”, “I trust you”.


Što je Madonina zadnjica čvršća, to je ona sama bliža standardima iz kojih je nastala Gaga



Umesto investiranja u sopstveni odnos, ljubavnici, o čemu govore i stihovi pesme, investiraju u savršenu sliku svoje ljubavi (“But this photo of us, it don’t have a price”). Kultura uljudnosti (“Promise I’ll be kind”) podrazumeva korektnu ravnodušnost, ali investiranje je ograničeno isključivo na samoinvestiranje (“I’ll be your girl backstage at your show”). Trudeći se da ohrabri svoje fanove, Gaga im šalje poruku koja ide iz srca savremene medijske demokratije, poznate po široko otvorenim vratima za sve koji sanjaju o svojih pet minuta slave: “You are all superstars!” Plemenitiji smisao ova poruka dobija tek kada se shvati kao ohrabrenje, podrška svima koji se bore sa nesigurnošću, samorealizacijom i nedostatkom vere u sebe. Paradoksalno, upravo je nesigurnost gigantski projekat svih savremenih industrija lepote i uspeha (medijske, modne, farmaceutske, industrije tela). Bez agresije rigoroznih standarda, bez grčevitog pokušaja da se oni ispoštuju gladovanjem, steroidima, psihoterapijom, plastičnom hirurgijom ili vijagrom – nesigurnost bi ostala privatna stvar pojedinca, a ne globalni problem i opsesija.

Zbog toga, imam utisak da je Lejdi Gaga na veliki ekran stigla upravo iz tog začaranog kruga, formirajući armiju mostruma koji sveukupni balast civilizacije nose u sebi, ali uče da ovladaju veštinom nonšalantne koketerije sa njim. O sopstvenom before Monster životu govori baš na taj način, poručujući fanovima, okupljenim u Madison Square Garden-u, da nije važno ko su, odakle dolaze i koliko novca imaju u džepu. Najznačajnija među svim njenim poslanicama izrečena je u stihovima pesme “Born This Way” (“There’s nothin wrong with lovin’ who you are”) i upravo tu se Madona i ona nedvosmisleno dodiruju. Takođe, svaka se na svoj način afirmiše kao muza manjina, u prvom redu seksualnih. Preuzimajući deo njihovog imidža, otvorenim porukama ali i ličnim stilom nadahnjuju, hrabre ili pružaju utehu čitavoj sviti neprilagođenih – autsajderima, izgnanicima, drugačijima, neshvaćenima. U to ime i jedna i druga diraju u tradicionalističke, okoštale sisteme koji podrazumevaju utvrđene modle identiteta, u prvom redu poigravajući se licemerjem katoličke crkve.

Tamo gde kod Madone gledamo pulsiranje prirode, kod Gage vidimo dizajn

I Madonina come on girls misija je hrabrila žene i inspirisala muškarce diljem planete bez obzira na grmljavinu koja je iz iz NewYork Post-a pratila njene prve spotove: “Kakva bludnica!” Razlika se, ipak, krije u tome šta će motivisani i ohrabreni učiniti sa konačno osvojenom ljubavlju prema sebi bez koje, istina je, nikakva druga ljubav nije moguća. Kvalitet te ljubavi je presudan. Ukoliko se ona zadrži na površnom egocentrizmu, što je zapravo i dalje odraz nemoći, a ne ljubavi, još dugo ćemo čekati renesansu. Svaki sledbenik Lejdi Gage mora da razume zbog čega diže sopstvenu šapu.

Daleko od toga da prihvatam ono u šta sam u početku verovao – da je Lady Gaga diva of déjà vu, te apoteoza globalne tehnokratije i emocionalnog siromaštva dekorisanog fancy gedžetima; ne mogu da ne se ne pozabavim sudbinom seksa viđenom kroz njene video spotove na prvom mestu.

Nadovezujući se na tezu da živimo u vremenu prezasićenosti seksom koji je sveden na golu, pornografsku transparentnost i, kao takav, miljama daleko od istinskog uživanja (bilo da je shvaćen dionizijski kao “slavlje života” ili kao rezultat apolonske probirljivosti u skladu sa trendovskim načelima lepote, imidža i koncepcijski osmišljenog hedonizma) u magnetičnim scenama spotova Lejdi Gage ima svega, samo nedostaje pohota.

Tu su i horor i moda i dizajn i drama, svi, čak i nepotrebni elementi za jednu strasnu scenu, ali bilo kakva razmena, koja prevazilazi mehaničko, izostaje iz te loše romanse. Ma koliko impresioniran njenom velikom ljubavnom rock baladom You and I sa aktuelnog album Born This Way naglašavam tu razočaravajuću podudarnost između spotova u kojima je seks zapravo mrtav (finalna scena Bad Romance) i savršenog “savremnog seksa” koji je ispražnjen od zajedničkog, fokusiran na lično, obesmišljen do krajnjih granica, značajan samo ukoliko zadovoljava kanone besprekornog performansa koji besprekornim telom i umećem svako izvodi za sebe. Gledano iz ove perspektive, čini se kao da između ljupkosti izgubljenog raja gde “mladić voli devojku i devojka voli mladića” (La Isla Bonita, Madona) i hladne izuzetnosti Gagine postelje (Bad Romance, Alejandro), stoje bar dva veka. No, nije isključeno da nam Lady Gaga samo skreće pažnju na nešto što se i njoj samoj ne dopada.

Sex

U Gaginim spotovima sex je od početka do kraja performans, do kraja artificijelan, "odigran" i neizostavno dizajniran do te mere da na momente deluje i fascinantno i jezivo. Prisustvujemo odnosu iz kog su svi telesni sokovi istekli i koji uživanje, paradoksalno, crpi iz sopstvene plastificiranosti. Ni traga istinske požude koju je Madona donela na MTV i zbog koje je kamenovana. Bez putenosti, bez fluida, bez stvarnog doživljaja, tela u njenim spotovima se uživljavaju u odabrane uloge a tačka preseka je neverovatno prazna. I Madona uživa u ulogama, ali arhetipskim, muškim i ženskim, raspodeljujući moć u skladu sa stvarnom prirodom seksualnosti. Setimo se samo Open your heart, te "mimičke psihodrame" u kojoj svi akteri na svoj način nemo izražavaju sopstvenu žudnju. Madonini homoseksualci su mnogo više od scenografije, pokrenuti su nagonom a ne aktivizmom. Tu smo uvek kao na iglama, očekujući eksploziju iz sekunda u sekund. U spotovima Lady Gaga čekamo isključivo nove šokove, iznenađenja, pitajući se šta će ona uraditi sledeće, sa samom sobom, sa sexom i ostatkom sveta, nadahnuti opijumom njene samozaljubljenosti i samodovoljnosti. Ali, reč je o kultovima epohe, zar ne?

Sex?

Na mesto strasti dolazi “fun, fun, fun”, a ljubavnik, uvek na testu pred magičnom ženskošću, sada mora da pročita ono što krije poker face, budući da njegov trijumf zavisi od samo toga da li će uspeti da shvati da ona, zapravo, ne voli nikoga.









ps
I, uostalom, zbog čega uvek moramo da se opredeljujemo?

Gost autor: Milan Nikolić

Svakom svoja Gaga!

Born This Way Ball počinje na istočnoj strani planete za tačno 25 dana. Gej ljudi u Sidneju, zadovoljni što je njihov grad „dobio termin“, organizovali su svojevrsni omaž pevačici koja je za četiri godine karijere osvojila status eminentne gej ikone. I u njihovom izvođenju Gaginog (Lady Gaga) hita „Born This Way“ , pod otvorenim nebom na ulicama grada, mogli smo da vidimo i razumemo nekoliko stvari.  Prvo mesto pripada slobodi, ali to se u civilizovanim društvima podrazumeva. Bilo bi čudno da u zemljama u kojima gej barovi, ukoliko to žele, na vrata lepe etiketu „straight friendly“, dok u Beogradu jedan jedini klub i tek dva, tri kafića, biraju što manje upadljivu lokaciju a da to ipak ne bude neki teški Medak ili Konjarnik – dizati pompu oko slobode za bivanje onim što jesi. Ali, nije samo o toj slobodi reč. I sloboda stilova u prezentaciji sopstvene seksualnosti, ukusa, estetske, a sve pod okriljem Gagine ekscentričnosti, više je nego impresivna. Ima tu i ljupkih dečkića sa koledža i napadno kostimiranih draq queens i mišićavih gej vatrogasaca i ljubitelja S&M u krevetu i van njega. Okupili su se i beli i crni i žuti i crveni. Došli su visoki i omaleni, debeli i mršavi, fit i otromboljeni, nežni i agresivni. Na ravni ikonografije bilo je tu i teškog glamura i nezamislivog treša i perili i perja i šljokica i najlona. Ponavljam nebo je i dalje otvoreno, Sidnej je okupan prepodnevnim suncem, svako ide za svojim poslom dok ekipa složna oko toga da „there's nothin wrong with lovin' who you are“, radi svoje.  

Gaga je, iz ljubavi ili ćara, nebitno, ohrabrila homoseksualni deo planete da napreduje u samopoštovanju. Njena LGBT himna popularizuje nekoliko decenija staru naučnu istinu „rođeni ste/su takvi“ i pokušava da je utuvi u glavu i farmeru sa Srednjeg Zapada i konzervativcima iz Severne Koreje. Kao takva, pesma je učinila više za „gej stvar“ nego teoretičari svih zamislih pravaca i profila zajedno. Ali, vratimo se na Balkan. To je ono mesto gde tzv. običan čovek kuburi sa onim, u odnosu na seksualnost, još elementarnijim samopoštovanjem. Krajnje ljudskim, svedenim na pitanje šta  jeste biti čovek. I sad, u takvim uslovima, gde se poslednji  gram dostojanstva grčevito čuva, neko mašta o gej ikoni koja će, bez dileme, straha i proračuna, osim kićenja „laskavom titulom“ napraviti konkretan iskorak u suicidni otvoreni angažman. Mašala. Da nam nije malo mnogo? Ipak, desilo se.

 

Kod nas je to i dalje, kao što je svima jasno, političko pitanje. Još uvek se računa i „diluje“ sa većinskim, dominantnim raspoloženjem naroda kojem je kursažijski humor, taj BB show tranzicione Srbije, melem za dušu i lek za svaku ranu. A s njim u paketu i nedeljivi pogled na svet koji svakog , iole femiziranog, mladića markira kao figuru za pošalice o „saginjanju“, a odmah zatim i pošteno prebijanje. 

Lateks i perle na Terazijama? Kožne hot pants u Kolarčevoj? Malo šminkice i štrasa na platou ispred „Moskve? Mislite o tome kada optužujete gej aktiviste za nedostatak kreativnosti i mašte, odnosno, za puko političarenje i pamfletizam. Možda im je u genima, možda su, što se kaže, tako navikli, ali očigledno je da nije samo to. Kad bi se usudili da budu kreativni u skladu sa sopstvenom prirodom vi biste to doživeli, kao i uvek do sada, kao provokaciju, izazivanje, drmusanje kaveza (a kavezu baš fino, komforno), boleščinu i silovana devojka bi ponovo bila optužena zbog toga što je nosila minić. A ko će ga nositi ako zgodna cura neće? Nemojte da ispadne da je samo u mantiji sigurna. To bi značilo pristajanje na pravila igre, na vama prihvarljiv model. Ali, u tom slučaju od kreativnosti – nema ništa!

Ipak u međuvremenu....

Fotografija prikazuje malo provoda sa gej ikonom koja je otišla korak dalje od „hvala vam na tituli, drago mi je“. Sad to što naša Gaga nije odrasla na Lakanu, sazrevala uz čist džez i zabavljala se isključivo sa tipovima poput Jovana Bajforda ili Gordana Kičića – izvin'te, ali ima i takvih primeraka ali se nešto ne čuju. Uostalom prema svecu i tropar! Evo primera: Slađana Milošević koja je, sa aspekta stila, bila Lady Gaga pre Lady Gage, ni da pisne, žena odlučila da se sa različkom bori za Kosovo!

Vratimo se fotografiji.  Scenografija je balkanska, igračice izgledaju kao dospele iz nekog spota Dr. Iggija, dečko je spreman da se razodene pred svojim idolom, inače farmerke upućuju na to da je bio „sveden“  k'o za sistematski pregled.  Sve je prečišćeno, sterilizovano, heteteroseksualno do poslednje dirke na sintisajzeru. 

 

Ostalo je u vazduhu. U sporazumevanju idola i fana. Ona peva, pretpostavljam šta će da mu radi, on zamišlja da mu neko to i u radi. Ili obrnuto. Sve su kombinacije dozvoljene, kao kod ekipe u Sidneju. Ali samo u mislima.

Ruku na srce...Ima tu još što se ukusa tiče problematičnih, ali svakako hrabrih pokušaja...Kao, prošlog petka u prestoničkom gay klubu. Šta reći osim - vidi sliku.

O pederima i listićima..

Da se ne lažemo, sve su nade potrošene, pa je i doživljaj predizborne kampanje u skladu s tim. Ili te je sramota od toga šta šetači po štalama, železarama i rudnicima govore pa panično pritiskaš mute na daljinskom ili, ako si baš dobro raspoložen, smišljaš fore na osnovu toga što si video i kačiš ih na twitter. Bilo kakav drugi, ozbiljniji, pristup bio bi čista ludost, nepatvorena glupost ili nedostatak iskustva. Gay ili straight sa tim nema nikakve veze. Pederi su ionako baš ti, u reklamama. Ali, kako je najsmisleniji pristup izborima 2012. konkurs za najbolji i najoriginalniji crtež na glasačkom listiću, kladim se da će najviše biti onih penisolikih budući da su nam političari kompletne pizde, ‘ajde da se poigramo! Kako zamišljate gay glasača u odnosu na to za koju partiju glasa?

DS: To je onaj tipični gradski dokoličar koji ne voli mnogo da „mozga“. Em je navikao da glasa za plavo žute, em mu oni garantuju Evropu u okviru koje ga najviše zanima strateški raspored gay klubova. Ne voli da se „smara“ politikom, ionako ima važnija posla u Supermarketu, Sohou, Pastisu. A i nove kolekcije stižu li stižu. Pored dokoličara koji ne zna ni ko mu je premijer, mada se to ne bi smelo smatrati velikim propustom u našim okolnostima, ali zna šta je tog jutra doručkovala Kim Kardašijan, mladi japiji, sveže diplomirani ekonomisti, pitomci perspektivnih smerova, menadžeri svih vrsta i podvrsta, čvrsto su opredeljeni za aktuelni politički mejnstrim čija je DS perjanica. U prevodu: O da, i Evropa i Kosovo, i civilizajcijske vrednosti i raščišćavanje sa prošlošću i antifašizam. Ali, samo paradno, oficijelno, suštinski se pristaje na trulež, kompromise i korupciju. Naravno, pod uslovom da se u okvirima brloga nađe sigurno mesto za sebe. Ako se u tome ne uspe, sledi instant osvešćivanje, nagla, neumoljiva potreba  za iskorakom i nepristajanjem, pa se, shodno tome, prelazi u LDP ili regresira u SNS.

SNS: To su oni gejevi koji ne razumeju „paradiranje“ i koji u paleolitskim oblinama i nežnom licu Jorgovanke Tabaković  nalaze nešto „majčinsko“. Toplinu kakvu samo mama može dati, razumevanje, brigu i veliku sisu kadgod  zagusti. O ostalom čitajte kod Frojda. Takođe, SNS je matica za razočarane, izneverene gej karijeriste koji su potragu za komforom i dolce vitom počeli u DS-u. Teško je pronaći druge profile gay glasača jer je razlika između DS-a i SNS-a minorna, svedena na izbor između Borisovih pleća i Vučićevih usana. 

DSS: U ovu grupu komotno mogu i Dveri, pa i SRS, mada su gejevi opredeljni za ove opcije uglavnom latentni, u očajničkom procesu potiskivanja ili autošovinisti. U svakom slučaju nalazimo se na opasnom terenu, jer ispod salonskog patriotizma i istorijske poze, buja godinama taložena agresija.

Autošovinisti su najinteresantniji, budući da nije u našoj nadležnosti da pomažemo ovima koji kubure sa samoprihvatanjem. Naime, kako ih prepoznati? Pišu isključivo ćirilicom, što bi, da nema njihove agresivne reklame za sopstveni izbor pisma, bila najobičnija stvar na svetu, stvar navike. Poslovično, veći su katolici od pape, pa idu dalje u somnobulnim argumentacijama protiv bilo kakvih sloboda za manjinu kojoj pripadaju, očekivano, krunisanih gej paradom. Brže prosipaju citate iz Biblije nego što bankomat učitava VISA karticu. Veliki su vernici, trajno frustrirani što nisu u mogućnosti da doprinesu etnofiletizmu. Srbima mogu da pomognu samo da se “slože“ i „obože“, ali ne i da se „razmnože“. Ukoliko ipak probaju, završavaju u brakovima krcatim nasiljem, strahovladom i terorom.  Oni, koji ipak nikako ne mogu da zažmure na jedno oko i privenčaju se srpstvu na dar, grade mit o dobrom pederu. Taj se ni u čemu ne sme razlikovati od prosečnog Obrazovca, osim što u logoraškoj izolaciji, među svoja četiri zida, ima pravo da podmaže i ustupi anus. Predozirani kolumnama Slobodana Antonijevića, veruju da je Ljiljana Smajlović najseksipilnija Srpkinja, kao i da su Mirjana Bobić Mojsilović i Aleksandra Janković intelektualne gromade i pate što su prestareli za učlanjenje u hor i recitatorsku sekciju Ivane Žigon. Boja sezone – sve nijanse različka i kvit.

SRS: Manje više je sve rečeno u prethodnoj grupi budući da je DSS tokom demokratske decenije „evoluirala“ u ružniju sestru SRS-a. Todorović je ipak simpatičan čovek, a Martinovićev ruralni šmek sigurno ima par poklonika. Eventualni dodatak bi se odnosio na maštanje o seksu na ratištima, sa svojim i sa neprijateljima, ali u blatu svakako.

LDP: Uglavnom mladi, idealisti, oni koji još nisu shatili da sloboda nikada „ne ume da peva...“.Otprilike, ono što smo mi bili 1996.godine. Dobar deo čine snobovi, intelektualni dakako, koji smatraju da im LDP etiketa garantuje posebnost u svakom smislu. Tu su i aktivisti, kao i „nesvrstani“ napaljeni na beskompromisnost i nepristajanje. Obožavaju preokret, u krevetu posebno. Ima tu i precvalih, koji prema Čedi još od studentskih demonstracija gaje najnežnija osećanja.  Najteže pitanje oko kojeg se dele je za i protiv Jelene Karleuše u njihovim redovima. Ne bi trebalo zaboraviti ni na preokrenute ravnogorce, četnike za 21. vek, opredeljene da osvetlaju obraz svim homoseksualno orijentisanim vladarima od Nemanjića na ovamo.

SPS: Jako teško za definisati osim ukoliko nije reč o prijateljima, momcima, bivšim momcima, ljubavnicima, bivšim ljubavnicima Borisa Milićevića. Verujem da slušaju Cecu i da su zbog stihova „za moju staru glad još si nov i mlad“ spremni sve da joj oproste. Maštaju o tome da ih Ivica povede na izlet u Žitorađe gde bi se konačno tucali pridržavajući se za klipove kukuruza u samom srcu njive. O psihološkim problemima i traumama razgovaraju samo sa Slavicom Đukić Dejanović. Ona je i Rašu razumela i dijagnostikovala. Nadaju se da će bar jednom u životu biti Monika Levinski Branku Ružiću.

URS: Džaba je trošiti reči. Recimo, ekonomski fanatici, izlapeli magistranti PMF-a, tvorci monetarnog sistema za 22.vek ubeđeni da će lik Željka Joksimovića kad tad krasiti neku novčanicu ili budale koje i dalje čekaju onih akcijskih, 1000 eura.

Gost autor: Milan Nikolic

pisano za OPTIMIST 05/aprilsko izdanje

Balkanska GAY tranzicija

Svako je imao nešto svoje sa sobom, neke lutkice i krpice koje je morao da očešlja, presvuče, umije ili samo malo dotera kada se Berlinski zid napokon srušio. LP Boj Džordža (Boy George) sa impresivnim crvenim loknama na fotografiji koja je krasila kartonski omot ubzo je izgubio svoju bezazlenost kada je pitanje slobode imidža i seksualnosti na ovom delu Balkana postalo političko pitanje. A kad-tad je moralo da dođe na red, da se iz ormara preseli na ulicu, u život sam. Činjenice su jednostavne. Pitanje prihvatanja bilo čijih prava u prvom redu je pitanje razumevanja kulture koju taj drugi nosi sa sobom, kulture koja je u najčvršćoj vezi sa doživljajem i stilom života. Boemi ne doručkuju na kiosku, nomade ne možete usrećiti zatvaranjem u idilu i raskoš luksuznog penthausa, koliko kod da su vam namere dobre. Rat standardima znači nerazumevanje, a široki domen etetskog je lakmus papir za širinu pogleda i toleranciju.

Gay kulturi su humor, kemp, parodija, groteska, teški glamur, hiperbola oduvek bili imanentni. Stoga je apsurdno reći “prihvatam”, a okretati glavu u susretu sa napadnim imidžom nakinđurenih drag queens ili disko manijaka. Ježiti se na baš svaki par preuskih pantalona ili narukvicom ukrašene bicepse. Da se razumemo, ne mora se ni voleti ni dopadati, ali se ne može ni otimati jedno od drugog, parcelisati, gurati u okvire prihvatljive i najosetljivijem oku. Pitanje slobode i prava nije samo pitanje izbora partnera, već svega što sloboda jeste, a što je sa kulturom neraskidivo povezano. Obuci se i igraj kako želiš u svojoj sobi podjednako je rigidno kao i propis o ljubavi koja ima pravo na život samo u svoja četiri zida.

Zbog toga je jako interesantno posmatrati sudbinu gay estetike u domenu ličnog izraza što opet treba jasno razlikovati od atributa poželjnih i neophodnih za status gay ikone koji javnim ličnostima dodeljuju sami homoseksualci. I, utisak je da ona živi nekim paralelnim životom, distancirana od političke borbe, od društvenog angažmana, natezanja i nagodbi sa vlastima, svih tih besomučnih sesija koje liče na sumorne sastanke u mesnim zajednicama. Malo duginih boja razbija tu dosadnu sliku, taj mučni sken žilave tvrdokornosti i straha od promene. Povorkama seksualnih manjina kao da jedino nedostaju one same sa svojom komedijom, sprdnjom, provokacijom, neočekivanošću, ironijom. I to mora da nas podseti na sva istorijska spaljivanja knjiga, razbijanja skulptura i premazivanja umetničkih dela, na sva guranja pod zar ili u uniformu – na taj veliki strah od kreativnosti, od snage izraza tog drugog, od onoga što umetnost može najrečitije da ponese i što se, u krajnjoj liniji, ne mora razumeti, ali se može osetiti. S druge strane, na pamflet je tako lako odmahnuti rukom. Samo neko mnogo dokon ili gnevan će zastati da ga skida sa bandere.


Iz svih republika bivše Jugoslavije stigli su neki impulsi. Kao po pravilu, iz sveta muzike koja, posebno u video eri, najefektnije sublimira estetsko. Slovenački bend “Sestre” je u Srbiji dugo uživao status čuda neviđenog, vašarske atrakcije poput teleta sa dve glave. Nije bilo nijednog novinara da tim momcima postavi neko suvislo pitanje, iako su se mnogi utrkivali da ih dovuku u svoj studio. Smatrali su da je dovoljno da gledaocima pokažu nešto što su i sami smatrali karikaturom, a što će im, u valu opšte zapanjenosti, obezbediti veliku gledanost.  Nedostajalo je samo čanče za ostavljanje metalnih novčića za svakog ko je došao da “vidi”. I svi do jednog su se ponašali u maniru “našla se vila u čem’ nije bila” sa svojim “jujujuju” i “hahahaha”, pa onda malo “a jel” i “a kako?”. U tom nastupu je nemoguće ne osetiti nadmenost, verovanje u sopstvenu superiornost nad nekim ko je tako šašav, ali ipak nije pravoveran, nad nekim ko je jako zanimljiv i drugačiji, ali je ipak osakaćen.

Iz plejade muzičkih imena koja su nepokolebljivo demantovala glasine o sopstvenoj homoseksualnosti, bosanski superboy Fuad Backović Deen je pokazao kako se estradna kultura Balkana aktuelizuje i u ovom smislu. Nema razlike između imidža folk starleta i hordi njihovih poklonika manjinske seksualne orijentacije. Turbo je našao način da se spoji sa gay etiketom, jer je kulturno podneblje to zahtevalo. U tome su generacije stasavale, a loš ukus, kao kletva ili blagoslov, ne razlikuje ovu vrstu afiniteta. Vrcka se uz ono što se nudi, pa bile to Brena, Tajči ili Bijonse (Beyoncé). San o plavoj kosi i suknjici od najlona zamenio je san o upadljivo nabrekloj gornjoj usni i preskupim štiklama kojima se zna ime. Deen, bio gay ili ne, ostvario je barem polovinu snova svakog dečkića koji đuska uz njegove hitove.

Makedonki transvestit, Boki 13, koji je tek u Srbiji “dobio šansu”, nastupio je kao pokretna atrakcija, siguran i zadovoljan takvim statusom. Na prvom mestu, pogrešio je u tome što je zaboravio ili jednostavno nije znao da se sve atrakcije vremenom potroše. Oko se navikne na njih i one, gubeći začudnost, postaju deo pejzaža. Simbolički rečeno, njega je ubio nedostatak ideja. Kada su se sve oči navikle na njega, on je potrošen. Šetkanje od rijalitija do rijalitija najsigurniji je pokazatelj silazne putanje koja vodi do medijske smrti. Umesto da kapitalizuje sopstvenu “začudnost”, Boki 13, kojeg se jedino Ivan Ivanović i dalje seća, ponudio je već viđeno – ponašanje, rezonovanje, prezentaciju srpskih folk pevačica za čijim je društvom i pozicijom žudeo. Ali, probem je u tome što takve vrste ovde cvetaju u izobilju. Sasvim je svejedno da li se na stranama žute štampe prepucavaju dve šljokičaste individue ženskog pola, ili dvoje šljokičastih od kojih jedno ima penis. Sve ostalo je isto, odaziva se na “trash” ili neukus.



Hrvatski band Lollobrigida je dao najkreativniju podršku gay ljudima – i muzikom i estetikom, koja jednim delom podseća na osamdesete. Nekoliko puta sam pisao o tome koliko mi je žao što Srbi nemaju Idu Prester koja tako efektno spaja svoje zalaganje za prava manjina sa govornice u “Piramidi“ i muziku koju pravi. Osim što se to, bez opasnosti i banalizacije, može nazvati urbanim stilom, Lollobrigida lako i uverljivo “rukuje” sa elementima gay kulture i estetike, uključujući i stereotipe, počev od humora (“on je pištolj bez ijednog metka, pa zašto baš od svih moj dečko mora biti tetka?”) do vizuelizacije.
Omiljene su svakako i The Frajle čiji je nastup u Žikinoj Šarenici, iako su možda baš prošlu noć uveseljavale publiku u nekom gay klubu, zaista istorijski. Jasno je da The Frajle nikoga ne lažu, one su samouverene, opuštene i spontane. To osećaju i dve sredovečne žene, članice nekog KUD-a, u narodnim nošnjama od glave do pete, dok posmatraju njihovo izvođenje pesama “Štiklice” i “Ja sam žena na sve spremna, ja sam žena uzbuđena”. Možda im nije jasno šta se tu dešava, ali su nasmejane i zainteresovane. Nemoguće je ne razumeti poruku, univerzalni jezik nesputanosti i optimizma kojim se The Frajle velikodušno obraćaju svima oko sebe. Sa sobom su donele komediju, kabare, neusiljenost, nekakvu radost života koju kao da samo žele da podele sa slučajnim slušaocima i da odu dalje ne bi li još nekome poručile – “ako, ako nego kako, nek se usne spoje”.

Starije muzičke zvezde koje su bile perjanice slobode i pomeranja granica u nekim drugim vremenima ostale su čudno neme i nezainteresovane za “gej stvar”, ne zbog toga što je to nekakva društvena obaveza, već baš zbog toga što bi im baš “lepo stajalo”. S druge strane, upravo njima najviše smeta angažman Jelene Karleuše (“Ne postoji važnije pitanje od pitanja ljudskih prava, gospodine” – TV Debata, B92) u čiji kvalitet i motive su uvek spremni da posumnjaju.

Estrada, i to ona najfolkerskija, pokazala je neočekivanu slobodoumnost (Indira Radić dobija priznanje organizacija za unapređivanje prava homoseksualaca 2008. godine) iako jedan deo javnosti to vidi kao samoreklamerstvo i prikupljanje poena. Ako je zaista tako, postavlja se pitanje zbog čega se gay (estradni) umetnici ubiše da dokažu da su straight naručujući papparazzo fotografije sa svojim fake polovinama suprotnog pola, kada je već tako isplativo? Slučaj Marine Perazić koja gotovo svakog meseca gostuje u jednom prestoničkom gay klubu demantuje insinuacije o profitu. Bilo kako bilo, na Balkanu ima i perli i lateksa, silikona i lakovanih potpetica, uske garderobe i napadne šminke, tonusa i volumena, prirodnog i artificijelnog, originalnog i kičeroznog. Postoji čitav jedan paralelni tok čije otkrivanje bi značilo doprinos bogatstvu same sredine, ali ostaje da se sačeka trenutak kada to bogatstvo neće biti shvaćeno kao opasnost, već kao kompliment.

Gost autor: Milan Nikolić
Objavljeno na http://wannabemagazine.com/balkanska-gay-tranzicija/

JK izmedju dve Srbije

Gost autor: Milan Nikolić
Objavljeno na www.wannabemagazine.com

Čija je Jelena Karleuša? Naša ili tuđa? Podmetnuta, potplaćena, manipulativna zvezda grotesknog srpskog šoubiznisa, hladni predator sa silikonskim srcem koji vreba svaku priliku neprestajući da palaca svojim otrovnim jezikom ili verodostojan primer da je promena moguća. I dok se jedan deo Srbije već na pomen njenog imena hvata za ikonu iz novčanika ili krstić oko vrata, drugi se zadovoljava time da gadljivo i arogantno podigne nosić i skupi usne. Ali to nije sve. Postoji i treći, jer je Jelena Karleuša očigledno više nego Evropa, Jarinje i Dobrica zajedno, ono poslednje pitanje oko kojeg se savremena Srbija nepomirljivo ne samo deli, već cepa na komade. I da se razumemo, ti treći nisu samo pederi.

To nisu samo oni, od malih nogu prezreni dečaci, koje su školski drugovi čašćavali nogom u tur, a tate slale na spavanje kad dođu gosti i redovno šibom pokušavali da iskopaju makar zrno muškosti. Da, oni koji tek u tami beogradskih gej klubova imaju smelosti da zanjišu kukovima kao ona. Da se slično obuku, govore i hodaju, da svi od reda postanu “slatke male”. Uz njih je i najtvrđa, najdoslednija Druga Srbija, šačica beskompromisnih boraca za utvrđivanje najrazličitijih istina i “pozadina” od kojih su drugi odustali ili ih samo potežu kada procene da je tajming više nego pogodan za podsećanje na ideale. Za paunovo perce pogaženih principa. Ono koje se posle skida sa glave i odlaže u ormar.
Prvi će vam reći da Jelena Karleuša ne zna da peva. Nisu oni krivi što žive u nekoj, većini nepoznatoj Srbiji, u kojoj svaka pevačica u PVC suknjici progovara i “poje” glasom Silvane Armenulić i Olivere Katarine. Ili se to samo njima tako čini. Interesantno, mrzitelji JK, spremni da joj ospore čak i donje sekutiće, bolji su poznavaoci njene biografije od najvatrenijih fanova.

U toj biografiji, Zoran Ćanda je prvi i poslednji argument, alfa i omega u večnom nezvaničnom sudskom procesu protiv Jelene Karleuše. Jer, bio je momak sa one strane zakona, bio je deo Srbije organizovane u opasnim klanovima, bio je čedo devedesetih. Jelena je tada stajala miljama daleko od pop muzike, tapacirana jeftinom maskarom tražila je da joj se “kupi i sunce i mesec”, “sa neba skinu zvezde sve”. Melodija i tekst kao poručeni za godine mraka i bede. Međutim, interesantno je koliko se pozivanjem na ove slike i zvukove prošlosti pokazuje licemerje tog dela Srbije.

Ako su tako postojani i nepokolebljivi u seciranju tuđih životopisa, onda bi njihovi mozgovi morali biti pravi inventar grehova i zabluda svih onih koji  su, bez obzira na svoje zločine, i danas u sedlu, u kasu. Oni su morali biti u prvom redu boraca za lustraciju, ali ne samo da im to nije palo na pamet već su rezimiranje zlodela iz prošlosti poredili sa potencijalnim Golim otokom nove demokratije. Oni bi morali dane provoditi na “Istinomeru” i “Peščaniku”, ali njihov interes za “dosijee” je selektivan i isključivo ideološki progrmiran. Za njih, Jelena Karleuša je veštački stvorena neman liberalizma, ljudskih sloboda i prava, Lorelaj koja falšira ali ipak preti drvenim, odavno naprslim i trulim čamcima tradicije, lažnog patriotizma i nakaradno shvaćenih porodičnih vrednosti. Jer, patriote su kad im pomerite kapuljaču i skinete brojanice, samo obično pljačkaši. Porodica je nagrižena bedom i nemoći roditelja da decu sačuvaju od serviranja pršute po telu, seksa u rijaliti šou programima, klubskih šipki, perverznih profesora. Tradicija je, i pre JK, bila mrtvo slovo na papiru, kec iz rukava svih gonjenih paranoičnim strahom od promene. Zbog toga se ne bi trebalo čuditi što je nevešta metafora o mozgu polnom organu blam kosmičkih razmera, a Šešeljeva odbrana u Hagu majstorsko razbijanje neprijatelja srpstva.

Ovi drugi, elitisti i rasisti sa “kultur” prefiksom, gonjeni akrofobijom budući da egzistiraju na oblacima erudicije, narativa i diskursa, ne smeju da pogledaju dole i pokažu, pravim intelektualcima tako svojstvenu širinu, da se može verovati i prihvatiti neko ko ispravno misli, ali ima silikonske implante. Zapravo, omča stereotipa je i ovde privezala mnoge, ubeđene da su dupla stakla na naočarama za vid, zadah vinjaka, stomak preko kaiša, moljcima nagrižena konfekcija ili hipstreski stajling, kratka frizura i uvežbana poza – mera intelektualnosti. Jelena Karleuša nije načitana, ne govori tečno i teško da išta zna o Tomasu Manu, Lakanu ili Deridi, ali to ne umanjuje vrednost njenih stavova. Posebno ukoliko im se sagleda domet i odjek. Pa, hajde, budimo đinđićevski pragmatični i dalekovidi, i iskoristimo taj uticaj za našu borbu ukoliko sami čitavu deceniju nismo uspeli da uradimo ništa. Neka nam Karleuša bude tribun među onima koji za nas u životu svom nisu čuli, među onima za koje smo mi samo luzeri, knjiški moljci, seratori. Ali, ne da se. Ne da onaj stari srpski gen koji goni na podele. Ne dozvoljava ona teška, frustrirajuća inferiornost maskirana u superiorno, nedodirljivo tumaranje po začaranom krugu.Ljuska ostaje neprobijena, ali dno srpske stvarnosti da. Može dublje, svakim danom postaje jasno.

Zbog toga je za one prve, recimo, Biljana Cincarević, plejboj zečica, “ona što se slikala gola”, a za ove druge – nedovoljno ozbiljna. Biljana Srbljanović opet fotografiše deo svoje kolekcije cipela, objavi to na Twitteru i svima bude slatko. Što u istinu i jeste. JK otvori vrata svog garderobera za modni magazin i to je tako “seljački”, paćenićki, dešifruje potencijalni sirotinjski kompleks iz detinjstva.

Na kraju, tu su fanovi, horde nesnađenih, obično seka-bata ili bata-seka, za koje je JK ono što je Lejdi Gaga (Lady Gaga) za autsajdere od Nebraske do Šri Lanke. No metter who you are – zaslužuješ pravo na samopoštovanje i prihvaćenost. To je ono što gotovo nijedna srpska pevačica, svesna da osobe “poblematičnih” seksualnih orijentacija čine oko 40% njihovih obožavatelja od kojih, by the way, zarađuju za LV tašnice i botoks, nije otvoreno poručila. Još uvek je profitabilnije u javnosti biti “srpska majka” ili drugarica “srpske majke” ili “ne znam ja, nisam bila na času”. Savršen način da se spasete mizoginije, omalovažavanja, otvorenih uvreda i svakodnevnog takmičenja u najoriginalnijim metaforama pogrde i pljuvanja. Sve je to upućeno na drugu adresu.

Argument je da je JK u svemu wanna be. U svemu kopija. Izvinjavam se, ali i to je po meri ove zemlje. Kako originalnost prolazi u Srbiji? Iskorak je eksces koji retko vodi do odmaranja na lovorikama a vrlo izvesno do ležaja na Urgentnom centru ukoliko kapaciteti to dozvoljavaju. Uostalom, citati svetskih šoubiz trendova prevedeni na balkansku leksiku za mnoge su tek tada potpuno jasni. I prihvatljivi. Nema potrebe da se precenjujemo.

Čujem da Jelena Karleuša priprema gay verziju svoje nove pesme. Inšalah. U zemlji bez literature u ovom žanru, bez subkulture tog tipa koja u različitim svojim varijantama inspiriše veliki deo sveta, u zemlji u kojoj je sve svedeno na kruti, monohromatski aktivizam, eto malog koraka nebitnog za čovečanstvo i važnog za Srbiju. A, kažete da ona to radi zarad svoje popularnosti? Izvinite, ali gde? U zemlji u kojoj je se još uvek ne zna ko je pobedio u Drugom svetskom ratu? U kojoj je i boja pantalona može biti razlog za blaži potrez mozga? Teško. Može biti da “ona” to radi samo zarad svoje omraženosti. A to bi bio, vama omiljeni, protivprirodni blud.

#QueerEyeForValentine'sLoveFly: U raljama Dana zaljubljenih

Taman da ih se setimo: Williams, Baldwin, Ginsberg, Vidal

- Ti ćeš to lako, ti si pisac...

- Premoren sam, nemam imspiraciju, pregažen, radio do devet sinoć.

- Ali, ljubavi, ti si gay...daj nešto na brzinu!

U razgovorima koji teku ovim, čime god utabanim putem, a prečesti su, pitam se šta to gay podrazumeva. Za ovu prigodu? Talenat za pisanje ne stiže u paketu sa seksualnom orijentacijom. Izražena "ženska strana" shvaćena kao osećajnost, intuicija, specifična inspiracija? Okačite to mačku o rep, osim ukoliko ne računate na upućenost u stihoproizvodnju od MTV-ja do Granda preko alternative i evergreena. I, ne mogu da ne pitam, jel' to važi za sve koji su gay ili se raslojava na podvrste i po koji individuum. Mislim, da li twinks bolje "osećaju" nego kurati koji se okreću na hunks? Šta očekivati od bukkake koji su skloni "izlivima", odnosno da li bi te daddy poslao u ćošak jer smaraš?

- Kako nema veze? Sve su to afiniteti...I, reci mi, ljubavi, da li je baš svaki dečko kome si slala savršen SMS  za Valentinovo, bez greške menjao osigurače? 

I, da te lišim zabluda, nije svaki gay Oskar Wilde. Nađe se tu i poneka Ceca. A za nju piše Marina. Straight do Lajke u svemiru i nazad.

                                                                             ***

Histerija je počela već tokom vikenda. Danas dostiže vrhunac. Da li je to posledica ustoličene površnosti ili ustoličene egomanijakalnosti – ne znam. Ljudi, jednostavno računaju na to da ih savršeno poznajete i da, samim tim, savršeno znate šta im treba.

Šta misle...

Šta bi želeli da kažu...

Kako se osećaju...

Kako bi trebalo da “deluju” na druge...

Već kod petog zahteva za savršeni Valentine’s SMS, MMS, posvetu na Trejsi, ne Lords, nego Ševalije, e-mail – počeo sam da ludim od ljubavi. Efekat sreće u nesreći? Ima ga, da ne lagim. Pisma nikome ne padaju na pamet.  Manje posla i za mene, revnosnog prijatelja u mukama sa inspiracijom svih zaljubljenih a, manje ili više, bliskih. Obezduhovljenje nad kojim mudre glave glade bradu i kolutaju očima u nemoći – ima i svoje dobre strane.

Prvo, podrazumeva se kratka forma, čak i u slučaju poklonika Dana zaljubljenih koji raspolažu superiornim mobilnim telefonima i pratećim skalamerijama. Ali, baš zbog toga, mora da bude “jezgrovito”. U prevodu, ne traže ti da im sastaviš poruku, već bukvalno misao dostojnu svih onih web riznica mudrosti što se na Google-u odazivaju kad ukucaš, recimo: o sreći, o braku, o mladosti, o životu...I “o” u nedogled, sa manje ili više “pronađenih” rezultata.

Drugo, a dobro, jeste  to što savremeni, tako moderni vandali jezika, odnosno njegove realizacije u govoru, poznati kao emotikoni znatno olakšavaju posao. Jedan znak za hiljadu reči kao jedna pesma za hiljadu dece. O osećanjima da i ne govorim. Ona su taman toliko duboka da im je žuti kružić šta god da radi više nego taman.

Treće, kod MMS-a, umetnuta fotografija ili pesma, nepogrešivo vadi stvar. Osim u slučaju preterano zahtevnih koji insistiraju da tih pet, šest reči bude doslovno nastavak onoga što je ispevao Joe Cocker, Jacques Brel, Barry White ili Phil Collins. Ipak, mnogo lakše nego kada treba da se “nastaviš” na domaćicu skorašnje proizvodnje.

Bilo kako bilo, trenutak praska je neizbežan. Posebno kada te nazove neko ko se javlja svake prestupne ili isključivo po potrebi. Svojoj, podrazumeva se. I posle, najlicemernijeg mogućeg Šta ima kod tebe, odkad se nismo videli, sriče se zahtev. Nekad sam bio naivan. Nisam umeo da odbijem. Nekad mi je bilo neprijatno zbog onog, kako se u narodu kaže, tuđe sramote. Vremenom sam počeo da štancujem. Ili da odbijam posebno ove koji te teraju da se osetiš kao automat koji pokreću po potrebi. U međuvremenu ga ni ne koriste. Ne sete se ni prašinu da obrišu sa njega. A onda naleti neki povod kada maca prosto mora na vratanca. Izvade novčić u vidu ljubopitljivog nastupa, a ti izbaci to što žele. U stuhu i rimi, prozi, čistom haiku, doskočici...Njima odgovaram nadahnuto – Ne veruj Danajcima ni kada darove nose ili Spuštavah se ja na vaše uže...

Šta mi u svemu tome smeta? Za početak baš ono s početka – površnost ili nabeđenost, najčešće u nepodnošljivoj simbiozi. Recimo ovako:

Izvini maco, ali ja nemam pojma ni koliko se tvoj dečko i ti zabavljate, ni kakav je taj odnos,ni na šta on, kako sama kažeš – “odlepljuje”. Baš zbog toga ja ne mogu ni da pretpostavim šta će njega da:

oduševi, raspameti, dotkne, zaboli, pecne, secne, ošamuti, razvali, sledi, natera da se zamisli, podstakne da ode u parfimeriju, da mu bude vrh, da mu se učini ful, ekstra da i ne pominjem, da osvoji, osveži, podgreje, zagreje, o’ladi....

Navedeni željeni efekti su verodostojni, zbir dugogodišnjeg iskustva i susreta sa najrazličitijim ljudima koje više i ne pamtim. Ali im pamtim reči. Recimo, drugarica moje sestre kojoj je ona uredno referisala da joj brat “piše, odvaljuje”, pa ova došla na ideju da malo oduševljava okolo.

Poruke ove vrste nikada nisam podnosio, pa bile one autorske ili cirkularci. Nezavisno od povoda. U širokom krugu preko duhovnih i svetovnih (ovo drugo se baš proredilo) praznika, rođendana, godišnjica, izjava ljubavi, lepih želja, saučešća. O posvetama na knjigama da ne govorim. U životu sam napisao tri nekrologa. Završavao sam ih u znoju i osećaju nedostojnosti.  Sve te kićene rečenice tamo gde bi trebalo da stoji nekoliko čistih reči, a sve ostalo da se izrazi gestom, osećajem, delom, jednostavno su – suvišne. 

Sve velike stvari na svetu su same po sebi dovoljno složene. Stoga, barem u govoru, vape za jednostavnošću. Ostalo je i onako među nama – ljubav, mržnja, bes, saosećanje, prijateljstvo, tuga – i, mora se videti.Prepoznaće se. Ne prepoznaje se samo ono čega nema.

Međutim, trend je da se ostavi utisak. I zbog toga mene, možda i mnoge među vama, danima pred ovaj današnji – ozbiljno maltretiraju. Ja i dalje verujem da postoje ljudi koji bi želeli da kažu mnogo, a to im ne ide od ruke. I, paradoksalno, njihova potreba je konstantno, manje ili više, prisutna. Nije tempirana da proradi na crveno slovo. Kada vidim statuse na društvenim mrežama koji govore o ljubavi i smrti, o bolu i neutešnosti, a stavljeni su isključivo da “beru” lajkove – ja, kao oni mudraci tridesetak redova iznad, gladim bradu i pitam se...

Kako smo izgubili vezu sa sobom?

Da li smo ikada imali povrenja u nju?

Kakvog je kvaliteta slika koja zavisi isključivo od uredno izbrojanih virtuelnih ili stvarnih aplauza ili zvižduka, prsta na gore ili prsta na dole...

Može li nas svet(ina) usrećiti?

#GayPointOfView: Šta svet duguje plavušama?

Sve je dozvoljeno, osim viceva i srodnih nemuštosti.

Činjenica je da su neizbežne. Činjenica je da pokušavaju da se sprdaju sa njima.Činjenica je da je to bedna stupidarija nastala iz šovinizma ili gluposti. Jasno je da svet ostavljaju bez daha. Ne od juče ili od prve tri dana, dve decenije ili pola veka. Oduvek. Ne znam ko je bila prva plavuša na svetu. I ne znam ko joj se prvi nasmejao pokazujući da neostavren san ili želja postaju neuspeh koji dalje evoluira u frustraciju. Zameraju im da su neprirodne u svetu koji, kada je jednom otkrio snagu artificijelnog, više nije mogao da se zaustavi. Do te mere da je prirodno pretvorio u egzotično. U slučaju žena sa plavom kosom, imam utisak da je ta upotreba boje, bez koje bi svet bio monohromatski dosadan, zapravo pokušaj naglašavanja snage prirode. Ženske, koja je protejska, fluidna, u stalnim promenama.

Znam da su pedesete godine prošlog stoleća bile doba čednih, nežnih plavuša. Doris Day je predstavljala uzor te komformističke decenije, mnogo šire i dalje od američkog društva. Pevala je Que sera, sera, obećavajući da će biti dobra devojčica, buduća odana supruga i idealna majka. Onda je svetom zavladala Marilyn Monroe. I svet se promenio u ritmu njihanja njene bele haljine. Plavuša je pokazala drugo lice. Kao nemirna Lilit nasuprot uspavanoj Evi. Ona zavodi, voli i ostavlja, plače i ruga se, igra na sve ili ništa do samouništenja.

U međuvremenu, Dali je već bio inspirisan usnama Mae West, pin-up girls su krasile vojničke sobe i kamione, Grace Kelly je „provela“ high noon sa Gary Cooper-om, dolazi era lomnih plavuša Alfreda Hitchcock-a koji će buduću Princezu od Monaca učiniti neprikosnovenom zvezdom. Interesantno, slavni reditelj je Grace stvarao kao „bona fide“ superstar, lik koji svet prihvatio sa obožavanjem ne sluteći da će se, nekoliko decenija kasnije,  takođe sa  najboljim namerama pojaviti jedna nova ikona. Isto tako voljena. Isto princeza. Plava. Ali to, nažalost, nisu jedine spone između Princeze od Walesa i Princeze od Monaka. Mit o Grace Kelly i Lady Diani, bolno osnažen njihovim, gotovo istovetnim, preranim i tragičnim smrtima, učinio ih je heroinama lepote i humanosti, dodira božanskog i ljudskog. Hodočašća poštovalaca iz celog sveta pokazuju da su inspiracija i obožavanje mogu biti bezvremeni.

Hollywood je pratio ako ne i diktirao estetski, etički, modni, kulturni ritam planete. Sve se menjalo osim jedne stvari. Gospoda su i dalje više volela plavuše. Kim Besinger je eri jezivih frizura, traka za kosu, miš rukava i rošula poklonila senzualnost. Da, ta žena sa usnama bez „dorade“ koje su na lepotu poljupca podsećale svakog muškarca bez razlike da li je Devet i po nedelja gledao zavaljen u fotelji negde na Upper East Side-u, trgu Svetog Valcava u tada siromašnom Pragu ili na prvim video rekorderima Jugoslavije koja je polako počinjala da truli.

Drama žene koju je igrala imala je poznat i jednostavan zaplet. Susret sa pogrešnim muškarcem. Tipom koji je baš ovim filmom najavio anti-heroja koji dolazi, novog Narcisa, samodovoljnog i samozaljubljenog. Ali, plavuše retko koče na vreme. Osim kada same ne postavljaju pravila igre. Vreme je tražilo Sharon Stone. I došla je. Da odigra žene kao stvorene da pomire vatru i led. Zamislite Kim u ulozi spisateljice krimi romana koja piše prema sopstvenim, stvarnim zločinima. Možda preterujem, ali pogled bi je izdao. Šeron je vratila famme fatale na scenu samo nekoliko godina nakon što je svet, zbunjen i podeljen, gledao Madonino poigravanje seksualnim identitetima. Po tome će mnogi  pamtiti 1992., godinu kada su se sudarili Basic Instinct i Erotica. Plavuše su vratile sadržaj svetu koji se, prezaposlen formom, praznio od ideja, strasti, emocija, požude. 

1955

1992

1986

Čini mi se da se tu negde sve i završilo. Epigonstvo je možda kompliment, ali nije doprinos. Plavuše su i dalje bile tu, ali sve jače sintetizovane, ukalupljene, plastificirane. 

Poneki prestup Cortney  Lov podsećao je na bunt koji to zaista jeste, ali sve slabiji kao i snaga rock and roll-a. Slučajno izletela sisa čuvarke plaže, Pamele Anderson, dok jurca da pomogne davljeniku još uvek je ličila na nešto više erotsko nego pornografski dosadno do kraja. 

U prvoj deceniji dvadesetog veka, Samantha Jones je, na radost oba pola i svih seksualnih orijentacija, na malim ekranima predstavila  pornografiju sa ljudskim likom. Sve svoje orgazme obogatila je neverovatnom duhovitošću, toliko orginalnom da bi se svaki muškarac u nameri da sa mnogo pošalica prepriča svoju sočnu avanturu, ozbiljno zacrveneo. Samantha, junakinja sa kojom Kim Cattrall poriče previše sličnosti, učinila je za moderni feminizam više nego Madonna u prethodnoj deceniji. Žena može da „igra“ kao muškarac. Podjednko zavodljivo i podjednako hladno. Ljupke priče o poreklu sa Venere upakovane u bestseller izdanja za očajne domaćice, premorene službenice i neutešne žene svih genercija, Samantha je poslala pravo u đubre ili pakao sa visoko podignutim srednjim prstom. Rušeći još jednu predrasudu, pride. Onu zbog kojih mnoge pripadnice lepšeg pola sakrvaju sopstvenu „godinu proizvodnje“. Ali, ona je bila tek junakinja popularne mamutske serije čije su sezone potrošene kao i ideje za filmske nastavke. Rabilo se dok je moglo. Šta nam je ostalo?

Madonna je u ultimativnom fajtu sa godinama žrtvovala senzualnost, izvornu italijansku putenost za čvrstu, masovnom ukusu omiljenu građu, nabildovano dupe i izgled atletičarke u senior kategoriji. Ko je plavuša našeg vremena? Trebalo bi da bude ona o kojoj se njviše govori. Plašim se da čujem ime Paris Hilton ali nema ispravnijeg, preciznijeg odgovora ukoliko Lady Gagu razumemo isključivo kao maticu seksualnih manjina, nesigurnih klinaca, neshvaćenih duša bez šanse kada napokon dobiju šansu i pretvore se u dolar. Barem sam ja tako razumeo njen epski Marry the Night sa jednim od poslednjih kadrova kada ulazi u limuzinu i zadovoljno trlja ruke svesna da je jeftinim pahuljicama sa mlekom došao kraj.

Paris odgovara sasvim. Njena poruka je poruka epohe. Možeš sve i onda kada si ništa. Osvajaš čak i one koji ti se rugaju. Važno je samo da pronađeš način da svet ubediš u sopstvenu izmaštanu posebnost. I svet će to papati kao lud. Nostalgično ili kako već, želim da verujem da joj je plava kosa pomogla u misiji koje se grozim. Ali, nije kriva Paris. Paris je posledica. Nju je rodilo vreme. Zbog toga bi trebalo da joj budemo zahvalni, kao i Marilyn, Marlene Dietrich, Kim, Sharon, Grace, Madonni. Čak i kada ne razumemo zašto, snaga plavuše je takva da preko one najdominantnije možemo da čitamo ukus, filozofiju i trendove vremena.

Do neke sledeće plavuše, čitamo se. 

U međuvremenu:

Suočiti se sa Senkom znači bespoštedno i kritički postati svestan svoga bića. Da bi mogao da pronikne u najdublje ponore ljudske prirode umetnik ima samo jedan putokaz – sopstvenu dušu. A na svom putovanju prva stanica na kojoj će se zaustaviti biće baš ona – Senka.

Mae

Grace