Dan Ponosa u Beogradu

27.jun, Knez Mihailova

     

                               

Opasan ples Aleksandra Mekvina

Važio je za enfant terrible svetske modne scene. Lepota se nalazi na najčudnijim mestima, čak i na najodvratnijim – govorio je. Aleksandar Mekvin (Alexander MC Queen) pripadao je generaciji ukletih umetnika, onih čiji glas dopire od romantizma do naših dana. S obzirom na njegov estetski credo nemoguće je ne pomisliti na Bodlera (Charles Baudelaire). Prokleti pesnik je lepotu tražio u mračnim ćoškovima Pariza, u zločinu, u urbanom pejzažu koji se iz minuta u minut menja. Zgađen predstavom o dobroj, cvrkutavoj i naivno lepoj prirodi, Bodler, buntovnik i arhigrađanin, tragao je za suštinskijim saglasjima u njenom “hramu”. Čini mi se da je to, na sopstvenom polju kreativnog izraza, radio i Mekvin. Tako je nastala moda satkana od dinamike i sinkretizma. Haljine su prvi put u modnoj istoriji planete pokazale da su sposobne da čine pokret. Same za sebe, iz svog neopozivog mrtvila. Zbog toga, ne mogu da kažem da je Mekvin došao iz budućnosti jašući na blistavom hologramu. Baš onom koji je na Nedelji mode u Parizu, 2006. godine, projektovao duh i telo Kejt Mos (Kate Moss). Mekvin je prvi spustio, artificijelnu digitalizovanu, Kejt na scenu i ništa više nije bilo isto. Nije slučajno Mekvin i nije slučajno Kejt.

Jer, život je beskrajno zabavan, govorio je, ponekad opasno zabavan i to je ono što mogu da shvate samo oni koji plešu na ivici. Između raja i pakla, koje je često pominjao, pristao je na sebe. Sopstvenu seksualnost nije dugo držao u ormaru, a podrazumevanu etiketu crne ovce zamenio je ružičastom.

Ja sam ružičasta ovca u svojoj familiji – govorio je tražeći pravu boju za tako važnu stvar u životu. Činjenica da je sa šesnaest godina napustio školu i otišao da šegrtuje u kući “Anderson i Šepard” povezuje ga sa još jednim prokletim i genijalnim umetnikom – Remboom (Arthur Rimbaud). Da, elementi Mekvinove biografije neodoljivo podsećaju na klinca sposobnog da zapanji najslobodoumnije, da skoči na salonski sto i kaže ono što zaista misli. Da zavede ostarelog Malarmea (Stephane Mallarme), opeva Ofeliju lepu poput snegova i francusko društvo pijano kao pijani brod. Zatim i da napusti sve i zaputi se u Afriku, sasvim gogenovski, i da traži, traži i traži. Šta je iza azura, šta donosi slom čulno omeđenog, kakve prizore vidi oko koje je dospelo do transcedentnog? Još 2003. Mekvin kolekciju inspirisanu škotskim udovicama prikazuje u olupinama broda, dok su ljudske figure bile figure sa šahovske table. Ironija je privilegija. Ironija je talenat.

                                                
Mekvinu su poznati bili ucrtani na dlanu u trenutku kada se rodio. Klijenti kuće “Artur i Šepard” bili su princ Čarls (Charles, Prince of Wales) i Mihail Gorbačov (Михаил Горбачёв). Logično je što su kasnije u njegov život došle Kejt Midlton (Kate Middleton) i Lejdi Gaga (Lady Gaga). Romantične haljine u viktorijanskom stilu stoje paralelno sa kopitama koje su podelile svet. Romantično i ekstravagantno komuniciraju biranim rečnikom. Kao ženidba sa filmskim rediteljem, Džonom Forsajtom (John Forsythe), i testament u kojem je najviše brige poklonjeno komforu i lagodnom životu tri psa koje je ostavio iza sebe.

                                             
Po mnogo čemu, Alkesandar Mekvin je najavljen čovečanstvu. Prema širini i dubini vizije sličnih njemu već je bilo. Jer, šta god vam govorili diletantni, oni naizgled zaštićeni nemoćnim prezirom i jalovom ozbiljnošću, moda je poezija. Otkad je sveta i veka. Od egipatskih reljefa koji predstavljaju nedodirljive božanske prinčeve. Kroj je stih, rima, zapeta.

                                                   
Zbog toga je odnos prošlosti i budućnosti u slučaju Aleksandra Mekvina dijaloški. On je večno, ali obogaćeno vraćanje glasa minulog koji je, kao eho, odjeknuo do budućeg, dodirnuo ga i vratio se u sadašnjost šokirajući je kao epifanija, kao tornado. Poput nepisanog pravila, obrasca, paterna ili arhetipa, kao neminovnost koja svetu, od epohe do epohe, daruje nekog Bodlera, Vajlda (Oscar Wilde), Remboa, Mejpltorpa (Robert Mapplethorpe), Nurejeva (Рудольф Нуриев) ili Mekvina. I svet postaje bogatije mesto. Saznaje više i vidi dalje. Oni ga nažalost brzo napuštaju ucrtavajući u lice čovečanstva trag, blistavu brazdu. Ljudi komete. Stvaraoci. Svet nikada ne uspeva da im pomogne. Ne razumeju se dovoljno dobro. Taj raskorak je kolevka mita. Nesposoban da preživi smrt majke Džojs (Joyce), savladan naporima da se sabere i nedovoljno pomognut retweetovima svojih poslednjih misli, Aleksandar Mekvin se ubio u svom stanu u Londonu. Konopac je okončao ostvarenje njegovog najvećeg straha. Majka je ipak umrla pre njega. Leš je otkriven posle 24 sata.

UDRI, CEPAJ, LOMI, ŠČEPAJ

Koliko savremena muzika komunicira sa LGBT populacijom s obzirom na to da su polne uloge u tekstovima čak i onih najprogresivnijih ili najprovokativnijih među muzičarima strogo podeljene prema tradicionalnoj muško-ženskoj šemi. Muškarac zavodi, ostavlja, jebe, pati, pijanči, orgija, kaje se, žena roni suze, sveti se, moli za oproštaj, preti, svršava, manipuliše, ruga se, voli, mrzi, ostavlja…

http://wannabemagazine.com/udri-cepaj-lomi-scepaj/

Moj tata je gej!

http://wannabemagazine.com/moj-tata-je-gej/

Hvala!

http://wannabemagazine.com/hvala-na-koje-svet-uvek-zaboravlja-18/

Bili su i sami ili su ih samo stvaranjem podržavali. U slike su sakrivali potisnuto, lično i zabranjeno. Snimali su filmove ne bi li izrazili umetnošću artikulisanu potrebo da u njima vidimo ljude. Velike glumice su hrabro prihvatale uloge. Glumci, nekada stidljivo, danas bez dvoumljenja. Pisali su velike romane o sebi i drugima. Pravili fotografije koje sažimaju strast, perferziju, požudu nečega što je mnogo više od alternativnog načina života. Od svojih želja komponovali sonate i arije. Filozofske sisteme i haljine koje uživaju status muzejskog eksponata. Ništa nam nisu uskratili.

Robert Mejpltorp (Robert Mapplethorpe), Mikelanđelo XX veka, dramatičnim chiaro scuro kontrastima do ivice dovodi ono što je tako zabašureno na tavanici Sinkstinske kapele. Na oltaru, gotovo nevidljiva, stoji jedna odrana koža. Jedini autoporetret koji je najpoznatiji homoseksualac antike ostavio iza sebe. Sebe - praznog od materije, usred jezive drame Strašnog suda, odran, prazan i kažnjen. Slikar koji je uveo voluminizirana, nabrekla, atletska tela u sakralno slikarstvo, postvio je svoje prijatelje i ljubavnike među bogove. Za razliku od samoopsednutog Direra, nikada nije slikao sebe. Sve do konačnog pada pod teretom lične drame čiji je glavni junak krivica. Tada je, svojom voljom, rezervisao sebi mesto u ognju.

Čudno, ni Mejpltorp nije ostavio mnogo autoportreta iza sebe. Još jedan veliki otpadnik, noćnik, autsajder u ljubavi, eksplicitniji od kolege Helmuta Njutna (Helmut Newton), ponovio je Mikelanđelove motive, u punom naponu sirove muške snage izvlačenji u prvi plan ono što je kod Mikelanđela eufemizovano, podrazumevano, tajno – sex, bizarnost, svu tamu Erosa.

Dekadentni svet istina u objektivu umetnika-otpadnika

"Sati" - film po romanu i o romanu: filmske dive za genijalnu spisateljicu, divu

                               

Homoerotski motivi u dubini platna i vatrometu boja

                               

Vodili su i ratove iz kojih su se vraćali kao pobednici. Podjenako autoritativni kao stilski diktatori zlatnog Holivuda zbog kojih su dive dobrim delom postajale to što jesu. Planeti su poklonili modu.Dugujemo im za otkrivenu lepotu, slobodu, inspiraciju, teritorije, ogoljene istine i požudu bez koje bi kultura bila samo skup regula i zakona. Mrtva poza. Ornament bez snage. Laž.

Aleksandar Makedonski. Vagner. Rudolf Nurejev. Virdžinija Vulf. Imperator Hadrijan. Ginsberg. Čajkovski.Karavađo. Platon. Prust. Sergej Ajzenštajn. Leonardo da Vinči. Endi Vorhol. Ričard Kromvel. Galijano. Almodovar. Oskar Vajld. Đani Versaće. Leonard Bernštajn. Tenesi Vilijams. Dejvid Bouvi. Keli Mek Gilis. Martina Navratilova. Elton Džon. Džoan Kraford. Lord Bajron. Goja..Sirano de Beržerak. Simon de Bovoar. Rok Hadson. Džordž Majkl. Marlena Ditrih. Kol Porter. Džoan Baez. Vladimir Horovic, Montgomeri Klif. Fredi Merkjuri. Riki Martin. Volfgang Joop. Semjuel Barber. Bendžamin Briten. Džon Gilgud. Džodi Foster. Žan Pol Gotije. Ian Mek Kelen. Kristian Dior. Lorens Olivije. Džon Šlezinger. Iv Sen Loren. Mikelanđelo. Marlon Brando.

Hvala im što nisu bili sebični.

Madonna & Gaga: Dionis, Apolon i Narcis

U Gaginim spotovima sex je od početka do kraja performans, do kraja artificijelan, "odigran" neizostavno dizajniran do te mere da na momente deluje i fascinantno i jezivo. Prisustvujemo odnosu iz kog su svi telesni sokovi istekli i koji uživanje, paradoksalno, crpi iz sopstvene plastificiranosti. Ljubavnici u spotu "You and I" ili "Bad Romane" samo su izuzetne, besprekorne marionete, u poređenju sa parovima iz "Take a Bow" ili "Secret", deluju beskrvno u najmanju ruku.  Ni traga istinske požude koju je Madona donela na MTV i zbog koje je kamenovana. Bez putenosti, bez fluida, bez stvarnog doživljaja, tela u njenim spotovima se uživljavaju u odabrane uloge a tačka preseka je neverovatno prazna. I Madona uživa u ulogama, ali arhetipskim, muškim i ženskim, raspodeljujući moć u skladu sa stvarnom prirodom seksualnosti. Setimo se samo "Open your heart", te "mimičke psihodrame" u kojoj svi akteri na svoj način nemo izražavaju sopstvenu žudnju. Madonini homoseksualci su mnogo više od scenografije, pokrenuti su nagonom a ne aktivizmom. Tu smo uvek kao na iglama, očekujući eksploziju iz sekunda u sekund. U spotovima Lady Gaga čekamo isključivo nove šokove, iznenađenja, pitajući se šta će ona uraditi sledeće sa samom sobom, sa sexom i ostatkom sveta  nadahnuti opijumom njene samozaljubljenosti i samodovoljnosti. Ali, reč je o kultovima epohe, zar ne?



Porediti Madonu (Madonna) i Lejdi Gagu (Lady Gaga) je reakcija na prvu loptu, neosnovana i nepromišljena. Planetarna popularnost je ono jedino što povezuje dve Italijanke kojima svet nije uspeo da odoli. U svemu ostalom njihovi putevi se razilaze. Zbog toga smatram da je i jednu i drugu, neko će reći ikonu šoubiza, neko umetnicu, a neko opet samo pevačicu – nemoguće sagledati mimo trenutka u kojem su se pojavile.

Još od 1984. godine, kada se prvi put ukazala na MTV-ju, Madona komunicira muzikom i igrom, instiniktom i govorom tela, autoerotičnošću koja fiksira pogled i podrazumeva reakciju. Carstvo kojim vlada, samouvereno i izazivački, jeste carstvo seksa. Zbog toga je nemoguće ne složiti se sa teoretičarkom masovne kulture, Kamil Palja (Camile Paglia), koja tvrdi da je Madona svojim inteligentnim pronicanjem u samu suštinu seksa učinila beskrajno mnogo za savremeni feminizam, učeći mlade žene da, razvijanjem sopstvene seksualnosti, gospodare svojim životom.



Pre svega, tražeći u čulnom lepotu i zadovoljstvo, prihvatajući animalno kao neotuđivi deo prirode. Tamo gde kod Madone gledamo prirodu, kod Gage vidimo dizajn. Ali, o tome ćemo kasnije.
Da bi se se razumela seksulana napetost među polovima, važno je govoriti o dionizijskom (ženskom) i apolonijskom (muškom) principu koji ilustruju suprotstavljenost prirode i kulture. Priroda, kao i žena, poseduje prokreativne moći, sposobnost rađanja i obnavljanja života, ona podrazumeva dubinu i silu koja izmiče redu, harmoniji, logici i razumu.

Ženskost je demonska, bujna, haotična, nepredvidiva, kao priroda sa kojom je u stalnoj vezi. Na originalnom plakatu za film “Niske strasti” (Basic Instincts, 1992.) pisalo je: “Femme fatale je sila prirode”. Apolonski, muški princip, koji je civilizovao plemenska društva, kroteći ih načelima razuma, logike, reda i kulture, istovremeno je i izraz nemoći i straha pred snagom dionizijskog, a time i ženskog. Zbog toga je važno shvatiti da su svi (muški) standardi (estetski, modni, erotski) zapravo napor za uspostavljanjem kontrole, za pronalaskom forme za ženskost koja je u isti mah ograničava, fragmentira i kanonizuje, ali smanjuje mušku anksioznost.

U eseju Sex, ljubav, praznina, Zorica Tomić piše: “Standardi lepote koje kreiraju muškarci, a kojima se žene oduvek pokoravaju, služe nekoj vrsti ritualnog ograničavanja arhetipske seksualne privlačnosti žene. Moda je uvek bila neka vrsta eksternalizacije ženine demonske nevidljivosti, misterije njenih erogenih zona.” Kao što nasuprot ženskom koje vuče na dole, u dubinu, stoji muško koje teži visinama, kao što nasuprot intuiciji stoji govor ili nagonu umetnost koja ga artikliše i čini prihvatljivim – carstvu prirode stoje tvorevine uma, poput kulture, umetnosti, nauke. Upravo u tom sudaru rođena je ličnost Zapadnjaka, “taj glamurozni, borbeni, kontrolišući Ego” koji je dionizijski raspoloženog Don Žuana prvo učinio plejbojem (muškarcem koji bira i procenjuje) i, konačno, u našem vremenu, samozadovoljnim Narcisom.

Madona pripada epohi poslednjih trzaja odbrane pred novim dobom samoopsednutosti i distance. Ona je još uvek imala razloga da podseća žene da su dominantan pol i da ovaploćuje ženskost u njenim najrazličitijim vidovima: seksualnost i agresivnost (Borderline), glamur i duhovitost (Material girl), hladnoća i ravnodušno zavođenje (Open your heart), paganska senzualnost (Like a Prayer), moderna ikonografija, elegancija i moda (Vogue), dekadencija i biseksualnost (Justify my Love), ranjivost i nežnost (Frozen).





Njena muskularizacija, sve intenzivnija kako se približavamo našem vremenu, neverovatno je komplementarna sa njenim karakterom. U epohi koja briše razlike, u opasnosti su i Dionis i Apolon. Možda, čak, vrhunska tačka u razvoju zapadnjačke ličnosti, rođenoj u ime odbrane od surovosti prirode, paradoksalno završava u negaciji Drugoga, u očaravajućoj okrenutosti sebi, u zatvorenoj samodovoljnosti. Što je Madonina zadnjica čvršća to je ona bliže standardima iz kojih j nastala Gaga.


I dok je za Don Žuana poželjna svaka žena, budući da njegova želja nije ograničena kanonima lepog i dopadljivog, a strast lišena kontrole, plejboj se drži utvrđenih standarda na osnovu kojih bira, procenjuje, kalkuliše, on se oslanja pre na svoje oko i na svoje znanje, nego što dopušta nagonima da ga vode. Narcis, junak našeg vremena, zapravo je ekstremna verzija plejboja, skoncentrisan isključivo na sebe, nezainteresovan za ozbiljnije odnose samim tim što je apsolutno nezainteresovan za drugog.
Savremeni Narcis je danas najdominantniji tip muškarca, a “vreme koje ga je iznedrilo je vreme spektakla, reklame i slave. (…) Narcistička ličnost živi u ogledalnom svetu u kome traži potvrdu svoje sposobnosti da ostavi utisak i da privuče druge.” (Zorica Tomić, Muški svet) Na toj privlačnosti se sve i završava. Logično, završavamo u scenama spota “Paparazzi” u kojem Lejdi Gaga precizno pokazuje ispraznost savremenog “I love you”, “I trust you”.


Što je Madonina zadnjica čvršća, to je ona sama bliža standardima iz kojih je nastala Gaga



Umesto investiranja u sopstveni odnos, ljubavnici, o čemu govore i stihovi pesme, investiraju u savršenu sliku svoje ljubavi (“But this photo of us, it don’t have a price”). Kultura uljudnosti (“Promise I’ll be kind”) podrazumeva korektnu ravnodušnost, ali investiranje je ograničeno isključivo na samoinvestiranje (“I’ll be your girl backstage at your show”). Trudeći se da ohrabri svoje fanove, Gaga im šalje poruku koja ide iz srca savremene medijske demokratije, poznate po široko otvorenim vratima za sve koji sanjaju o svojih pet minuta slave: “You are all superstars!” Plemenitiji smisao ova poruka dobija tek kada se shvati kao ohrabrenje, podrška svima koji se bore sa nesigurnošću, samorealizacijom i nedostatkom vere u sebe. Paradoksalno, upravo je nesigurnost gigantski projekat svih savremenih industrija lepote i uspeha (medijske, modne, farmaceutske, industrije tela). Bez agresije rigoroznih standarda, bez grčevitog pokušaja da se oni ispoštuju gladovanjem, steroidima, psihoterapijom, plastičnom hirurgijom ili vijagrom – nesigurnost bi ostala privatna stvar pojedinca, a ne globalni problem i opsesija.

Zbog toga, imam utisak da je Lejdi Gaga na veliki ekran stigla upravo iz tog začaranog kruga, formirajući armiju mostruma koji sveukupni balast civilizacije nose u sebi, ali uče da ovladaju veštinom nonšalantne koketerije sa njim. O sopstvenom before Monster životu govori baš na taj način, poručujući fanovima, okupljenim u Madison Square Garden-u, da nije važno ko su, odakle dolaze i koliko novca imaju u džepu. Najznačajnija među svim njenim poslanicama izrečena je u stihovima pesme “Born This Way” (“There’s nothin wrong with lovin’ who you are”) i upravo tu se Madona i ona nedvosmisleno dodiruju. Takođe, svaka se na svoj način afirmiše kao muza manjina, u prvom redu seksualnih. Preuzimajući deo njihovog imidža, otvorenim porukama ali i ličnim stilom nadahnjuju, hrabre ili pružaju utehu čitavoj sviti neprilagođenih – autsajderima, izgnanicima, drugačijima, neshvaćenima. U to ime i jedna i druga diraju u tradicionalističke, okoštale sisteme koji podrazumevaju utvrđene modle identiteta, u prvom redu poigravajući se licemerjem katoličke crkve.

Tamo gde kod Madone gledamo pulsiranje prirode, kod Gage vidimo dizajn

I Madonina come on girls misija je hrabrila žene i inspirisala muškarce diljem planete bez obzira na grmljavinu koja je iz iz NewYork Post-a pratila njene prve spotove: “Kakva bludnica!” Razlika se, ipak, krije u tome šta će motivisani i ohrabreni učiniti sa konačno osvojenom ljubavlju prema sebi bez koje, istina je, nikakva druga ljubav nije moguća. Kvalitet te ljubavi je presudan. Ukoliko se ona zadrži na površnom egocentrizmu, što je zapravo i dalje odraz nemoći, a ne ljubavi, još dugo ćemo čekati renesansu. Svaki sledbenik Lejdi Gage mora da razume zbog čega diže sopstvenu šapu.

Daleko od toga da prihvatam ono u šta sam u početku verovao – da je Lady Gaga diva of déjà vu, te apoteoza globalne tehnokratije i emocionalnog siromaštva dekorisanog fancy gedžetima; ne mogu da ne se ne pozabavim sudbinom seksa viđenom kroz njene video spotove na prvom mestu.

Nadovezujući se na tezu da živimo u vremenu prezasićenosti seksom koji je sveden na golu, pornografsku transparentnost i, kao takav, miljama daleko od istinskog uživanja (bilo da je shvaćen dionizijski kao “slavlje života” ili kao rezultat apolonske probirljivosti u skladu sa trendovskim načelima lepote, imidža i koncepcijski osmišljenog hedonizma) u magnetičnim scenama spotova Lejdi Gage ima svega, samo nedostaje pohota.

Tu su i horor i moda i dizajn i drama, svi, čak i nepotrebni elementi za jednu strasnu scenu, ali bilo kakva razmena, koja prevazilazi mehaničko, izostaje iz te loše romanse. Ma koliko impresioniran njenom velikom ljubavnom rock baladom You and I sa aktuelnog album Born This Way naglašavam tu razočaravajuću podudarnost između spotova u kojima je seks zapravo mrtav (finalna scena Bad Romance) i savršenog “savremnog seksa” koji je ispražnjen od zajedničkog, fokusiran na lično, obesmišljen do krajnjih granica, značajan samo ukoliko zadovoljava kanone besprekornog performansa koji besprekornim telom i umećem svako izvodi za sebe. Gledano iz ove perspektive, čini se kao da između ljupkosti izgubljenog raja gde “mladić voli devojku i devojka voli mladića” (La Isla Bonita, Madona) i hladne izuzetnosti Gagine postelje (Bad Romance, Alejandro), stoje bar dva veka. No, nije isključeno da nam Lady Gaga samo skreće pažnju na nešto što se i njoj samoj ne dopada.

Sex

U Gaginim spotovima sex je od početka do kraja performans, do kraja artificijelan, "odigran" i neizostavno dizajniran do te mere da na momente deluje i fascinantno i jezivo. Prisustvujemo odnosu iz kog su svi telesni sokovi istekli i koji uživanje, paradoksalno, crpi iz sopstvene plastificiranosti. Ni traga istinske požude koju je Madona donela na MTV i zbog koje je kamenovana. Bez putenosti, bez fluida, bez stvarnog doživljaja, tela u njenim spotovima se uživljavaju u odabrane uloge a tačka preseka je neverovatno prazna. I Madona uživa u ulogama, ali arhetipskim, muškim i ženskim, raspodeljujući moć u skladu sa stvarnom prirodom seksualnosti. Setimo se samo Open your heart, te "mimičke psihodrame" u kojoj svi akteri na svoj način nemo izražavaju sopstvenu žudnju. Madonini homoseksualci su mnogo više od scenografije, pokrenuti su nagonom a ne aktivizmom. Tu smo uvek kao na iglama, očekujući eksploziju iz sekunda u sekund. U spotovima Lady Gaga čekamo isključivo nove šokove, iznenađenja, pitajući se šta će ona uraditi sledeće, sa samom sobom, sa sexom i ostatkom sveta, nadahnuti opijumom njene samozaljubljenosti i samodovoljnosti. Ali, reč je o kultovima epohe, zar ne?

Sex?

Na mesto strasti dolazi “fun, fun, fun”, a ljubavnik, uvek na testu pred magičnom ženskošću, sada mora da pročita ono što krije poker face, budući da njegov trijumf zavisi od samo toga da li će uspeti da shvati da ona, zapravo, ne voli nikoga.









ps
I, uostalom, zbog čega uvek moramo da se opredeljujemo?

Gost autor: Milan Nikolić

Svakom svoja Gaga!

Born This Way Ball počinje na istočnoj strani planete za tačno 25 dana. Gej ljudi u Sidneju, zadovoljni što je njihov grad „dobio termin“, organizovali su svojevrsni omaž pevačici koja je za četiri godine karijere osvojila status eminentne gej ikone. I u njihovom izvođenju Gaginog (Lady Gaga) hita „Born This Way“ , pod otvorenim nebom na ulicama grada, mogli smo da vidimo i razumemo nekoliko stvari.  Prvo mesto pripada slobodi, ali to se u civilizovanim društvima podrazumeva. Bilo bi čudno da u zemljama u kojima gej barovi, ukoliko to žele, na vrata lepe etiketu „straight friendly“, dok u Beogradu jedan jedini klub i tek dva, tri kafića, biraju što manje upadljivu lokaciju a da to ipak ne bude neki teški Medak ili Konjarnik – dizati pompu oko slobode za bivanje onim što jesi. Ali, nije samo o toj slobodi reč. I sloboda stilova u prezentaciji sopstvene seksualnosti, ukusa, estetske, a sve pod okriljem Gagine ekscentričnosti, više je nego impresivna. Ima tu i ljupkih dečkića sa koledža i napadno kostimiranih draq queens i mišićavih gej vatrogasaca i ljubitelja S&M u krevetu i van njega. Okupili su se i beli i crni i žuti i crveni. Došli su visoki i omaleni, debeli i mršavi, fit i otromboljeni, nežni i agresivni. Na ravni ikonografije bilo je tu i teškog glamura i nezamislivog treša i perili i perja i šljokica i najlona. Ponavljam nebo je i dalje otvoreno, Sidnej je okupan prepodnevnim suncem, svako ide za svojim poslom dok ekipa složna oko toga da „there's nothin wrong with lovin' who you are“, radi svoje.  

Gaga je, iz ljubavi ili ćara, nebitno, ohrabrila homoseksualni deo planete da napreduje u samopoštovanju. Njena LGBT himna popularizuje nekoliko decenija staru naučnu istinu „rođeni ste/su takvi“ i pokušava da je utuvi u glavu i farmeru sa Srednjeg Zapada i konzervativcima iz Severne Koreje. Kao takva, pesma je učinila više za „gej stvar“ nego teoretičari svih zamislih pravaca i profila zajedno. Ali, vratimo se na Balkan. To je ono mesto gde tzv. običan čovek kuburi sa onim, u odnosu na seksualnost, još elementarnijim samopoštovanjem. Krajnje ljudskim, svedenim na pitanje šta  jeste biti čovek. I sad, u takvim uslovima, gde se poslednji  gram dostojanstva grčevito čuva, neko mašta o gej ikoni koja će, bez dileme, straha i proračuna, osim kićenja „laskavom titulom“ napraviti konkretan iskorak u suicidni otvoreni angažman. Mašala. Da nam nije malo mnogo? Ipak, desilo se.

 

Kod nas je to i dalje, kao što je svima jasno, političko pitanje. Još uvek se računa i „diluje“ sa većinskim, dominantnim raspoloženjem naroda kojem je kursažijski humor, taj BB show tranzicione Srbije, melem za dušu i lek za svaku ranu. A s njim u paketu i nedeljivi pogled na svet koji svakog , iole femiziranog, mladića markira kao figuru za pošalice o „saginjanju“, a odmah zatim i pošteno prebijanje. 

Lateks i perle na Terazijama? Kožne hot pants u Kolarčevoj? Malo šminkice i štrasa na platou ispred „Moskve? Mislite o tome kada optužujete gej aktiviste za nedostatak kreativnosti i mašte, odnosno, za puko političarenje i pamfletizam. Možda im je u genima, možda su, što se kaže, tako navikli, ali očigledno je da nije samo to. Kad bi se usudili da budu kreativni u skladu sa sopstvenom prirodom vi biste to doživeli, kao i uvek do sada, kao provokaciju, izazivanje, drmusanje kaveza (a kavezu baš fino, komforno), boleščinu i silovana devojka bi ponovo bila optužena zbog toga što je nosila minić. A ko će ga nositi ako zgodna cura neće? Nemojte da ispadne da je samo u mantiji sigurna. To bi značilo pristajanje na pravila igre, na vama prihvarljiv model. Ali, u tom slučaju od kreativnosti – nema ništa!

Ipak u međuvremenu....

Fotografija prikazuje malo provoda sa gej ikonom koja je otišla korak dalje od „hvala vam na tituli, drago mi je“. Sad to što naša Gaga nije odrasla na Lakanu, sazrevala uz čist džez i zabavljala se isključivo sa tipovima poput Jovana Bajforda ili Gordana Kičića – izvin'te, ali ima i takvih primeraka ali se nešto ne čuju. Uostalom prema svecu i tropar! Evo primera: Slađana Milošević koja je, sa aspekta stila, bila Lady Gaga pre Lady Gage, ni da pisne, žena odlučila da se sa različkom bori za Kosovo!

Vratimo se fotografiji.  Scenografija je balkanska, igračice izgledaju kao dospele iz nekog spota Dr. Iggija, dečko je spreman da se razodene pred svojim idolom, inače farmerke upućuju na to da je bio „sveden“  k'o za sistematski pregled.  Sve je prečišćeno, sterilizovano, heteteroseksualno do poslednje dirke na sintisajzeru. 

 

Ostalo je u vazduhu. U sporazumevanju idola i fana. Ona peva, pretpostavljam šta će da mu radi, on zamišlja da mu neko to i u radi. Ili obrnuto. Sve su kombinacije dozvoljene, kao kod ekipe u Sidneju. Ali samo u mislima.

Ruku na srce...Ima tu još što se ukusa tiče problematičnih, ali svakako hrabrih pokušaja...Kao, prošlog petka u prestoničkom gay klubu. Šta reći osim - vidi sliku.